105 godina od rođenja nobelovca Šolohova

Poslednji sovjetski nobelovac za književnost, Mihail Aleksandrovič Šolohov (1905-1984), rođen je pre 105 godina, a ruski mediji u osvrtima povodom te godišnjice ne propuštaju priliku da istaknu kako autor genijalnog romana “Tihi Don”, koji je, kao i svako veliko delo, pomračio slavom i nadživeo svog tvorca, nije bio protivnik sojvetske vlasti, niti ideje komunizma, ali se nije ni mirio sa onim što je njegovom narodu nanelo veliko zlo i napravdu.

Često se kao dokaz da se veliki pisac protivio nasilju i zlu komunističke vlasti navode fragmenti iz “Tihog Dona” u kojima je opisan kozački ustanak protiv tek uspostavljene sovjetske vlasti.

“Pritisli ste kozake, naljutili ih, a to neće biti dobro za vašu vlast. Mnogo muka ste naneli narodu, pa je zbog toga i buknuo ustanak. Streljali ste ljude, i šta će s  preživelim biti do pošljetka...”

Nije mu bilo lako sa Staljinom (a kome jeste?)

U pismu vođi i učitelju iz 30-ih godina, autor “Uzorane ledine” piše: “Zaveli ste strašni tamnički režim i inkvizitorske metode isleđivanja... Zar je moguće izdržati godinama pod takvom crnom presijom?”

Šolohov i Staljin... da bi se u potpunosti shvatila ta tema, uputno bi bilo pročitati knjigu “Pisac i vođa. Prepiska M.A. Šolohova  sa J.V. Staljinom”. Vođa: “Znameniti pisac našeg vremena drug Šolohov  dopustio je u svom ‘Tihom Donu’ niz grubih grešaka navodeći uz to i netačne podatke”.

Šolohov je bio bez sumnje obilato nagrađivan, slavljen i uzdizan do najviših književnih visina. Ali, koliko je morao da doživi i preživi pritisaka merama cenzure ili kritikama, to do javnosti nije dopiralo.

Odnos sa Hruščovom

Gensek N.S. Hruščov je jednom rekao, osvrćući se na nedovršeni roman “Uzoranu ledinu”: “Oh, Mihail Aleksandrovič, lukav si ti čovek. Spominješ kao najcrnju bedu oduzimanje kulačke imovine. Ovamo sažaljevaš sirotinju, a kad bolje razmisliš, sva beda dolazi zbog kolhoza u kojima su sposobne i vredne uništili, a neradnici i neuki kako da zemlju prehrane...?”

Brežnjev o nedovršenom romanu “Oni su se borili za otadžbinu”

Sam pisac ovako svedoči: “Poslao sam rukopis Brežnjevu. Tamo je i nekoliko stranica o Staljinu (kritičkih, prim. B.R.). Pomislio sam da se sa odgovorom ne žuri. Čekam jednu nedelju, drugu, treću...” A onda pisca dopunjuje njegova starija kćerka: “I onda se iznenada pojavljuje u  ‘Pravdi’ odlomak iz romana nagrđen ‘ispravkama’ nekog iz Brežnjevljevog tima. Bilo bi bezpredmetno da se traže bilo kakava objašnjenja, a dalji rad nad romanom bio je nemoguć”.

Nije uspevao da prikrije pristrasnost

Šolohov nije uspevao da prikrije svoju pristrasnost, sve da je i hteo, a nije, podržavajući istomišljenike, a kritikujući one koji su, prema njegovom mišljenju, bili daleko od principa koje je zastupao. Danas mu odaju zahvalnost što je 30-ih godina predložio Anu Ahmatovu za najvišu u to vreme državnu nagradu, što je potom izbavio iz tamnice njenog sina, naučnika Lava Gumiljova, obezbedio izdanje poezije o blokadi Lenjingrada Olge Berholc, sužnja NKVD-a, potpisao pismo o zaštiti Korneja Čukovskog, optuženog za idejna skretanja za vreme Otadžbinskog rata, pomagao da se izdaju dela Andreja Platonova, pisca prognanika, a izdejstvovao je kod vlasti, koristeći svoj uticaj, i da mu sina oslobode iz lagera gde je dospeo kao “neprijatelj naroda”.

Na jednom od kongresa Saveza pisaca SSSR-a sa oduševljenjem je nabrajao “istinski talentovana dela”: demonstrativno apolitičnog Konstatina Paustovskog, zatim budućeg političkog emigranta Viktora Njekrasova koji je postigao blistav uspeh delom “Šančevi Staljingrada”, te Valentina Ovečkina, oštrog kritičara preživelog sistema upravljanja seoskim gazdinstvima.

Izazvao je potres u Centranom komitetu (CK) kada je u jednom intervjuu, datom prilikom posete Francuskoj, izjavio da bi trebalo u Sovjetskom Savezu štampati sporni Pasternakov roman “Doktor Živago”. A kako mu je tek bio zahvalan Tvardovski za zaštitu koju mu je pružio kada je CK osudio njegovu poemu “Tjorkin na onom svetu”...

Kao jedan od retkih autoritativnih i kod vlasti uticajnih pisaca, založio se za štampanje povesti “Jedan dan Ivana Denisoviča “Aleksandra Solženjicina u kojem je obrađena zabranjena lagerska tema.

Kritikovao Erenburga, Simonova, ali ipak…

Kritikovao je, i to oštro, Ilju Erenburga i Konstantina Simonova, ali ipak je Erenburg prvi pisao u svojim uspomenama “Godine, ljudi, život”: “Vrlo častan čovek koji ne ume lagati niti se licemerno ponašati”. Simonov: “Ako biste me pitali da imenujem prvog među piscima, lično se nikad ne bih kolebao da kažem da je to među prozaistima Šolohov”.

Glasine o autorstvu Tihog Dona
 
Glasine su utihnule, ali se još i danas mogu ponekad čuti: ukrao je “Tihi  Don”. Jedan od glavnih argumenta antišolohovaca: nemoguće je napisati ovakvo delo u 21. godini života. Međutim, skpetici i tužioci zaboravljaju da je Šolohov svoj roman pisao pune 24 godine: počeo je 1926, a završio 1940. Od čitalaca se skrivaju i svi drugi argumenti koji idu u prilog autentičnosti Šolohovljevog autorstva romana-epopeje. Postoji  naučna, matematička ekspertiza stranih stručnjaka, vršena pomoću EVM, a tu je i teorijska ekspertiza koju je izvršio pisac Anatolij Kapinjin, kao i naučna fono-lingvostička analiza. Biografi su svoju reč rekli, i na kraju 1999. godine, konačno, što je i najglavnije, pronađen je i originalni rukopis.

Počev od 1928. godine, antišolohovska “koalicija” nominovala je čak 48 kandidata kao moguće autore “Tihog Dona”.

Svedočenje kćerke Svetlane

“Otac je bio uveren da su svu tu ujudurmu oko autorstva ‘Tihog Dona’ pokrenule njegove kolege po peru i to iz čiste zavisti”, kaže njegova starija kćerka Svetlana Mihajlovna.

"O odnosima oca sa Staljinom kruže mnogi glasovi", kaže ona i objašnjava: “Po jednima, Stajin je smatrao Šolohova velikim piscem i zbog toga je bio blagonaklon prema njemu, dok ima i onih koji smatraju kako je Šolohov bio tajni agent vođe naroda među piscima. Vođi je čak  u neku ruku imponovalo što ga je moj otac često i otvoreno kritikovao.

Jednom mu je rekao: ‘Zar vam nije dojadilo što je na svim zidovima  Staljin, i u vazduhu - Staljin, i u novinama - Staljin?’ A vođa mu je odgovorio: ‘Čoveku je neophodan kumir, idol. Neko kome veruješ, koga  obožavaš, kome se moliš. Pa neka to bude Staljin, zašto da ne?’ Kad je otac osećao da je u nečemu u pravu, išao je do kraja. Jednom prilikom, pri susretu sa Staljinom i Gorkim, povela se reč o Kornilovu. Staljin je počeo sa prekorom: ‘A zašto to Vi od njega pravite velikog heroja?’ Na to je otac mirno odgvorio: ‘Pa on i jeste bio heroj, hrabar, častan, talentovan vojskovođa’. Otac se nikoga nije bojao. Jednom prilikom je prišao Staljinu i rekao mu brk u brk da on za svoje prijateje koji su uhapšeni 1938. godine stavlja glavu na panj da su nevini, na šta ga je Koba  ozbiljno pogledao i upitao: ‘Zar vi tako jeftino cenite svoju glavu?’”

S Brežnjevom prenoćio na istom šinjelu

Šolohovljeva kćerka je u intervjuju za ruski dnevnk “Argumenti i fakti” govorila i o odnosu slavnog oca prema drugim sovjetskim upravljačima u poststaljinskoj eri, sa Hruščovom s kojim nije bio blizak i sa Brežnjevom sa kojim je bio na ti.

Šolohov se s budućim gensekom CK KPSS sreo na Ukrajinskom frontu.

Obojica su bili u činu pukovnika i slučajno su ih ratni putevi doveli u jedan od mnogobrojnih potpuno razorenih gradova. Brežnjev nije znao da je pred njim pisac “Tihog Dona”, a Šolohov da se susreo sa budućim gensekom. Nekako su uspeli da pronađu jedinu nerazrušenu kuću u gradu u kojoj su rešili da prenoće, jer je i onako dalje lutanje po razorenom gadu bilo opasno zbog mogućnosti da naiđu na minsko polje. Tako su njih dvojica legli na neki široki sto na jednom šinjelu, dok su se drugim pokrili.

Mnogo godina kasnije Šolohov je u novom genseku prepoznao pukovnika sa “zajedničkog kvartira” i kad je Leonidu Iljiču ispričao o tom momentu, prešli su na ti. Ali, veliki pisac se kasnije skeptički odnosio prema vladaru, svom drugu po oružju, jer mu se nije sviđala, između ostalog, prava pohlepa vođe za nagradama i odlikovanjima.

Dokazni postupak o autorstvu

Prema svedočenju starije Šolohovljeve kćerke, sumnja u autorstvo “Tihog Dona” počela je već 1929.

“Tata, mlad, energičan, temperamentan, zahtevao je da se sprovede istraga i proveri pa da konačno već jednom prestanu intrige. Tako je formirana komisija na čelu sa Lenjinovom sestrom, Marijom Uljanovom, koja je tada u ‘Pravdi’ bila odgovorni sekretar. Otac je pred tu komisiju doneo sve zapise i beleške koje je koristio pri pisanju romana, a pozvao je očevice da svedoče. Na osnovu te sveobuhvatne istrage, komisija je verifikovala autorstvo Šolohova kao pisca romana ‘Tihi Don’ i ‘Pravda’ je objavila saopštenje da je Šolohov autor, pa se za klevetu može izreći i sudska kazna”, navela je piščeva ćerka.

Razgovori o književnoj krađi veka su jedno vreme umukli, da bi pred  piščevu smrt ponovo oživeli.

Rukopisi ipak gore?

“Sasvim je moguće da glasine na tu temu nisu prestale zato što otac nije mogao da pokaže orginalni rukopis romana”, pretpostavlja njegova starija kćerka Svetlana Mihajlovna.

“Tokom rata je propao sav arhiv   čuvan u njegovom domu u stanici Vošnjevskoj, koju su neprestano  bombardovali, pa su ukućani pobegli od bombi glavom bez obzira, noseći sa sobom samo najnužnije stavri, i do arhiva u takvim okolnostima ruke nisu ni doprle. Očevici su pričali kako su posle napada na našu kuću rukopisi leteli na sve strane po celoj Vošnjevskoj. Neki   vojnik je iz radoznalosti podigao jedan list i kad je na njemu pročitao  stranicu iz romana Šolohova, potrčao je da ih što više sakupi. Nosio je te listove sa sobom tokom celog rata, čak do Berlina, a zatim ih je predao Vsevoldu Višnjevskom, koji ih je poslalo ocu, ukupno 178 stranica, koje se sada čuvaju u Domu Puškina”.

Primerak rukopisa romana kod Kudašova

Šolohovljeva kćerka navodi razlog nestanka drugog primerka rukopisa “Tihog Dona”.

Prema toj varijanti, Šolohov, koji je bio poznat po tome što nikad nije voleo da vuče sa sobom nikakve stvari, ostavio je rukopis koji je doneo na komisuju 1929. godine kod svog prijatelja Vasilija Kudašova, nakon završenog dokaznog postupka. Tog rukopisa se on setio posle rata i zamolio Matildu, suprugu Kudašova, koji je u međuvremenu umro u nemačkom konclogoru, da pogleda ima li kakvih spisa u stanu, a ona mu je odgvorila da nema, pošto je za vreme rata u požaru sve izgorelo.

“Posle Matildine smrti, njeni rođaci koji su se uselili u stan, našli su i predali nam rukopis koji je Matilda sačuvala”, navela je Šolohovljeva kćerka Svetlana Mihajlovna.

Branko Rakočević