10. Sedam veličanstvenih

Jubilarni, 10. Festival evropskog dugometražnog dokumentarnog filma “7 veličanstvenih” predstavlja od 30. januara do 5. februara u Sava centru u Beogradu sedam ostvarenja koja su obeležila filmsku dokumentarištičku scenu 2013. godine u Evropi, počev od vizuelno uzbudljivog i zastrašujućeg filma “Levijatan”, snimljenog na obali Novog Bredforda u SAD, nekadašnjem centru sveta za lov na kitove i inspiraciji za legendarni Melvilov roman “Mobi Dik”.

Osim tog “gotik-horor dokumentarca”, koji su režirali Verena Paravel i Lisjen Kastenj-Tejlor, deseti festival “7 veličanstvenih”, nudi i filmove “Svet nije naš” Mahdija Fleifela, “Moja mama, moje tate i ja” Pol-Žilijena Robera, “Kuća radija” Nikole Filibera, “Svakodnevna pobuna” braće Raihi, “Moje stvari” Petrija Lukainena i “Veze vere” Pana Nalina.

I ovoga puta u izboru uvaženog selektora Tue Stin Milera iz Danske, filmovi jubilarnog “7 veličanstvenih”, aktuelni su i na vodećim svetskim festivalima, a neki od njih su, kako su istakli organizatori, ekskluzivni i po tematici i postupcima kojima su napravljeni.

Tue Stin Miler uveren je da će, kao i do sada, i izbor filmova za deseti “Sedam veličanstvenih” biti upamćen. Selekcija se bavi duhovnim u filmovima kao što su francusko-britansko-američki “Levijatan” i “Veze vere” iz Indije. Tu su i tri autobiografska filma ispričana u prvom licu - palestinski “Svet ne kao naš” iz izbegličkog geta u Libanu, “Moja mama, moje tate i ja” sa neverovatnim arhivskim materijalom iz komune Fridrihshof, te mladi Finac koji odlučuje da se oslobodi onoga što zove “Moje stvari”.

Navodeći da svet trenutno nije u svom najboljem izdanju, a da je dokumentarni žanr uvek dokazivao da je najbolje mesto za filmove koji se bave protestima, Tue Stin Miler istakao je u obrazloženju selekcije da to čini i “Svakodnevna pobuna”. Nasuprot toj uzburkanosti stoji mirni i sigurni kreativni svet u “Kući radija”, francuskom filmu o lepoti reči koju na ekran donosi veliki majstor Filiber.

Film “Levijatan”, kojim počinje deseti “7 veličanstvenih”, prvi je veliki bioskopski film nove vizuelne epohe, koji u potpunosti ispunjava velike filmske ideje rođene u 20. veku, budući da je kamera oslobođena diktata naracije.

Sniman blizu obala Novog Bredforda, i danas najvećoj luci za ribolovce, sa više od 500 brodova koji isplovljavaju svakog meseca, “Levijatan” prati jedan od njih, koji isplovljava u sumorne, crne vode na redovnu ekspediciju. Bez ijedne izgovorene reči film stvara biblijsku morsku neman, Levijatana, oličenu u ogromnom metalnom čudovištu koje tutnji i proždire ribe dok se nad njim uzdižu nepregledna jata galebova.

Film je, prema rečima selektora, zadivljujući i zastrašujući dokument o paralelnoj mračnoj dimenziji, a istovremeno i unutrašnja slika našeg sveta koji je proždiran i koji proždire samog sebe i planetu.

“Svet kakav nikada nismo videli! Najspektakularniji umetnički film godine!”, reči su kojima filmski kritičari ističu fascinantan umetnički podvig dvoje istaknutih vizuelnih umetnika.

Za 31. januar najavljen je britansko-dansko-libanski film “Svet nije naš” mladog reditelja Mahdija Fleifela, koji je među gostima u Beogradu, a doživeo je velike počasti već od premijere na Berlinalu i potom glavnih nagrada na vodećim festivalima umetničkog filma - u Edinburgu, Jamagati, Njujorku…

Proglašen za vodećeg mladog talenta na Kopenhagen Doks festivalu i na Nordijskoj panorami, Fleifel prepliće arhivske snimke sa snimcima subjektivnog autorskog pogleda, stvarajući jedinstvenu hroniku života u jednom od velikih palestinskih izbegličkih logora u Libanu.

Najraznovrsnije video zabeleške razli čitih, malih i velikih događaja, nastajale u periodu dugom preko 20 godina, grade složenu kompoziciju filma koji pruža eksluzivni ulazak u prostore kojima je najstrože zabranjen pristup strancima. U sudaru zabavnog i melanholičnog, nadrealnog i apsurdnog “Svet nije naš” je svedočanstvo o jednom odbačenom mračnom kutku sveta, ali ujedno i velika apologija života i radosti.

Prema navodima selektora, to je dokumentarac majstorski vođene naracije, duboko iskren, ličnog autorskog angažmana i vrhunskog, dosad retko zabeleženog autorskog podviga probijanja zida predrasuda i ideološki obojenih priča o sudbini jednog naroda.

Austrijski film “Moja mama, moje tate i ja” Pol-Žilijena Robera, koji je na programu 1. februara, zasnovan je na pažljivom preispitivanju sećanja, analizi arhivskih snimaka i dramatičnom suočavanju autora, koji želi da sazna ko je njegov pravi otac i pokreće malu ličnu istragu, ali i preispitivanje sopstvenog detinjstva.

Rođen je i više godina je živeo u najvećoj slobodnoj komuni u Evropi, koja je postojala od početka 70-ih do kraja 80-ih, a osnovao ju je kultni austrijski avangardni umetnik Oto Mil. U određenim periodima tu je bilo i više od 600 ljudi iz čitave Evrope. Privučeni idejama potpune slobode, vodili su život zasnovan na principima “samoizražavanja, zajedničkog vlasništva, slobodne seksualnosti, kolektivnog rada, zajedničkog podizanja dece i direktne demokratije”.

U toj utopiji, u velikim grupama bezbrižne i razigrane dece, otkriva se i Pol-Žilijen Rober - zahvaljujući arhivskim snimcima za koje je ekskluzivno dobio dozvolu da ih prvi javno prikaže.

Eksluzivan, šokantan i potresan, film je vanserijska kreacija dva posvećena filmska majstora: angažovanog, hrabrog, analitičnog i emotivnog autora i Olivera Nojmana, montažera koji gradi dramaturgiju te potrage, pretvarajući je uzbudljivu dramu izuzetne gradacije i ritma.

Obojica će na festivalu “7 veličanstvenih” predstaviti svoj film, koji je 2013. osvojio u Londonu jedno od najznačajnijih priznanja u svetu za bioskopski dokumentarc - nagradu koja nosi ime Džona Grirsona.

Festivalski program nastavlja se 2. februara francusko-japanskim filmom “Kuća radija” velikog majstora Nikole Filibera koji vodi gledaoce na putovanje u srce najpoznatije francuske radijske kuće da bi se otkrila tajna medija čiji je sama suština nevidljiva.

U duhu nekih od svojih najvećih ostvarenja, Filiber je stvorio sagu o danu u životu radija kroz mozaik prizora studija, redakcija, tehničkih priprema, snimanja, dinamičnog i strasnog govora, razgovaranja, pevanja i sviranja, smeha…

Naslov “Kuća radija” je ime kojim Francuzi zovu veliku zgradu u Parizu u kojoj je smešten nacionalni Radio Francuska (Radio France).

Festivalski program dobiće 3. februara buntovničku notu austrijsko-švajcarskim filmom “Svakodnevna pobuna” braće Riahi koji - od subverzivnih ilegalnih kulturnih dešavanja u Iranu i nemih demonstracija u Egiptu, preko gologrudih provokacija aktivistkinja u Ukrajini do “Okupirajmo” protesta u SAD, prati pionire novih formi protesta u fazama priprema i dramatičnih javnih događaja.

U nizu dinamičnih epizoda presecanih usmeravajućim i duhovitim komentarima, ta raskošna studija planetarnog fenomena pulsira ritmomovima drama, karnevala i lebdećih sukoba.

“Svakodnevna pobuna” je priča o moći ideja i duha, o savremenom Davidu koji nesagledivo velikog Golijata nepogrešivo pogađa i uzdrmava kamenom ne većim od zrna
mudrosti.

Jedan od junaka filma je Beograđanin koji svedoči o tome šta se to dešavalo na ovim prostorima, što je prethodilo svemu što danas potresa svet.

Jedan od najvećih produkcionih poduhvata u prethodnih nekoliko godina, film “Svakodnevna pobuna” prevazišao je svoju filmsku formu i postao aktivna internet platforma u kojoj su svi anonimni i “mali” pozvani da u čestvuju.

Pretposlednjeg festivalskog dana, 4. februara, na programu jefinski film “Moje stvari” Petrija Lukainena o mladom Fincu koji u trenutku emotivne krize rešava da u duhu čuvenih antičkih filozofa napravi radikalan potez u sopstvenom životu - odbacujući sve oko sebe i sa sebe, hrabro i beskompromisno stvara potpuno nove egzistencijalne okolnosti u kojima uspostavlja značajnu i oteržnjujuću distancu u odnosu na savremeni svet.

Lukainen je i autor i akter tog smelog i neobičnog manifesta. Vođen jednostavnim i striktnim pravilima, režiser dokumentuje sopstveni eksperiment preispitujući modernu kulturu i konstantno generisanje potreba ljudi u svetu potpuno potonulom u konzumerizam.

Da li još uvek zaista možemo da razumemo sami sebe i da prepoznamo zahteve sopstvenog bića, emocija i misli - pitanje je koje postavlja taj film, koji odlikuju i vrhunska fotografija, majstorski izvedena skokovita, dinamična montaža i efektno razvijena naracija.

Jubilarni “7 veličanstvenih” biće završen 5. februara francusko-indijskim filmskim spektaklom “Veze vere” koji vodi gledaoce u kultni religijski prostor Indije - mesto gde se susreću reke Gang i Jamuna i spajaju sa nevidljivom svetom rekom Sarasvati. Svakih 12 godina na tom mestu se dešava najveće okupljanje vernika na svetu - Kumb Mela. Desetine miliona ljudi sa svih strana Indije tokom 55 dana dolaze da zaranjanjem u svetu vodu slivenih reka operu sve svoje grehe i zaustave karmički točak reinkarnacije.

U tom nesagledivom ljudskom mravinjaku Pan Nalin fasinantnim kadrovima prenosi erupcije boja i dešavanja, predstavljajući ogromne razmere prostora i treperave živopisne mase. Na fonu neprestanog meteža autor preciznim postupkom ističe brojne grupe različitih sekti i u njima Sadue - svete ljude. Naspram njihovog dobokog mira, kreću se hiljade i hiljade običnih ljudi rastrzani i zbunjeni, koje je moćna sila vere dovela na ovo mesto gde se prožimaju zemaljsko i nebesko.

Tokom Kumb Mele izgubi se više hiljada ljudi i autor filma za okosnicu filma bira izgubljenu decu, trojicu dečaka bačenih u ogromnu masu ljudi i prepuštenih volji sudbine. Vođen idejom da “vera nije vera dok to nije jedino za šta možete da se uhvatite” Nalin razvija maestralnu kompoziciju u potrazi za dubokim i moćnim vezama koje se pletu oko dečaka i svih onih koji su u odnosu sa njima.

Pan Nalin, kao velika internacionalna filmska zvezda, pođednako okrenut igranom i dokumentarnom, odabrao je jednu od značajnih indijskih tema - čovekovo suočavanje sa sudbinom.

U čast jubileja festivala “7 veličanstvenih”, specijalan gost je direktor Evropske dokumentarističke mreže, belgijski producent Pol Pauels.

Među gostima su, uz selektora Stina Milera, i režiseri filmova “Svet nije naš”, “Kuća radija”, “Moje stvari”, “Svakodnevna pobuna” i “Moja mama, moje tate i ja”.

Organizatori i direktori festivala “7 veličanstvenih”, Zoran Popović i Svetlana Popović, pozvali su publiku da svake večeri, uz uživanje u “velikom bioskopskom prazniku”, iskoristi priliku i za razgovor sa vodećim dokumentaristima Evrope.

I ove godine festivalski program obuhvata radionicu za mlade filmske autore i studente filma, koju će držati gosti iz Evrope.

Festival “7 veličanstvenih” je 2013. godine prvi put održan u celini u Velikoj sali Sava centra, pa će tako biti i ove godine, kada je sa pet produžen na sedam dana.

Festivalski sajt je www.magnificent7festival.org, a program se nalazi i u Kalendaru Portala za kulturu jugoistočne Evrope SEEcult.org, odnosno OVDE (pdf).

(SEEcult.org)