(Ne)tematizovanje BITEF-a
Odluka BITEF-a da ove godine bude bez slogana, koja povlači niz pitanja - od lokalnog konteksta do globalnog statusa savremenog pozorišta, a osmišljena je i kao svojevrsna provokacija domaće kulturne javnosti i kao inicijacija propitivanja samog koncepta festivala, razmotrena je 16. septembra na tribini u Bitef teatru, ali bez gotovo ikakvog interesovanja i odziva medija i stručne javnosti.
Tribina “No logo - BITEF sa temom ili bez teme” održana je u Bitef teatru pred svega desetak prisutnih, uključujući pojedine članove žirija i par novinara, a otvorila je niz pitanja koja su uglavnom ostala bez odgovora.
Neinteresovanje javnosti za višeslojnu problematiku koja se mogla čuti u gotovo dvočasovnom razgovoru, u kojem su učestvovali i direktori nekoliko festivala u Srbiji i regionu, kao i pozorišni kritičar i bivši umetnički direktor Sterijinog pozorja Ivan Medenica, i samo zaslužuje da bude tema posebne tribine koja bi sigurno povukla i druga suštinska pitanja o perspektivi BITEF-a i njegovog opšteg koncepta.
Da pitanje “sa ili bez slogana” nije beznačajno i da se iza njega krije niz drugih problema, pokazala je već u uvodu moderatorka diskusije Ana Tasić, koja je ukazala, između ostalog, na neshvatanje funkcije slogana, problem anahronosti opšteg BITEF-ovog slogana “nove pozorišne tendencije”, kao i na mogućnosti različitog tumačenja principa “ne-logo”, odnosno antimarketinga, koji i sam postaje marketinški koncept. Takođe, otvorila je i pitanja značaja BITEF-a u lokalnom i međunarodnom kontekstu, ukazujući i na činjenicu da je umetnike koji učestvuju na festivalima tog tipa danas potrebno “bukirati” i po dve godine ranije, što govori i o tržišnoj orijentaciji pozorišne umetnosti koja koncepcijski ne pripada klasičnom mejnstrimu.
S obzirom da među sagovornicima nije bilo marketinških stručnjaka, jer se najavljeni Dragan Sakan iz agencije New Moment nije pojavio, koselektori 44. BITEF-a Jovan Ćirilov i Anja Suša, pokušali su da objasne odluku o izostanku slogana podsećanjem na festivalsku istoriju, legende koje su gostovale, globalne i lokalne geo-političke okolnosti u kojima se razvijao počev od vremena Hladnog rata, kada je bio jedina pozorišna platforma na kojoj su se mogli videti umetnici iz suprostavljenih blokova...
Ćirilov je rekao da je Mira Trailović bila veliki protivnik slogana, dok je on, kao filozof po obrazovanju, smatrao da je obaveza civilizacije nastale na Aristotelu da se uopštava. Tražio je sam slogane za BITEF do smrti Mire Trailović, a potom je to radio sa Anjom Sušom. Pojedini slogani pritom, kao “BITEF pod embargom”, nisu to zaista ni bili, jer su prosto bili konstatacija.
Anja Suša dodala je da BITEF, prema računici Ćirilova, čak devet puta nije imao poseban slogan, a naglasila je i da nikada nije ni funkcionisao tematski i da bi bilo praktično nemoguće danas odrediti temu, pa tražiti predstave koje su dovoljno kvalitetne i uklapaju se u određeni tematski okvir. Prepričala je, između ostalog, i nedavne momente u susretu s pojedinim novinarima, koje nije imenovala, a koji su je pitali kako će sada, kada nema slogana, znati da napišu o čemu se radi u predstavama i na BITEF-u uopšte...
Prema njenim rečima, odsustvo slogana zapravo je izvlačenje selektorskog tima iz polja komunikacije festivalskog programa i publike, odnosno otvaranje prostora za slobodniju interpretaciju.
“Samom selekcijom predstava stvorili smo prostor i potencijal da publika sama interpretira program”, rekla je Anja Suša.
Povodom polemike o opštem konceptu BITEF-a i smislu višedecenijskog opstanka opšteg slogana “nove pozorišne tendencije”, koja je pre nekoliko meseci pokrenuta dvobrojem “Teatrona” posvećenim BITEF-u, Anja Suša rekla je da su Ćirilov i ona tada, na pitanje Ivana Medenice da li BITEF traga za nečim novim, uglas odgovorili odrečno. Jer, kako je navela, ne zna ni koliko je moguće tragati za nečim novim danas.
Složila se, međutim, sa Medeničinom primedbom da BITEF nije dovoljno autorefleksivan i da nije stvorio platformu na osnovu koje bi bio prepoznatljiv.
Medenica je ocenio da je ovogodišnji BITEF čak možda i najautorefleksniji, a izrazio je zadovoljstvo što je rasprava organizovana o toj važnoj temi na osnovu kritike, ali i razočaranje prisustvom malog broja ljudi.
Specifična iskustva izneli su i direktor sarajevskog festivala MESS Dino Mustafić, izvršni direktor Sterijinog pozorja u Novom Sadu Miroslav Miki Radonjić, direktor festivala Desiré Central Station u Subotici Andraš Urban i umetnička direktorka prošlogodišnjeg Oktobarskog salona u Beogradu Branislava Anđelković, koja je direktorka beogradskog Muzeja savremene umetnosti.
Mustafić je podsetio da je MESS pre 50 godina pokrenut kao domaći, jugoslovenski festival, za razliku od međunarodnog BITEF-a, te da je posle raspada SFRJ internacionalizovan, a nikada nije tematizovao godišnja izdanja, shvatajući pritom svoju funkciju u informisanju, edukaciji i suočavanju publike sa različitim estetikama.
Mustafić je napomenuo i da su imena koja su viđena na BITEF-u poslednjih par decenija viđena manje-više i na ostalim festivalima u regionu, a u prilog tome podsetio je i da je predstava “Izabelina soba” belgijske Nidkompani i reditelja Jana Lauersa, kojom je otvoren 44. BITEF, prošle godine učestvovala na MESS-u, na kojem je i pobedila.
Direktor MESS-a ocenio je i da je problem festivala u regionu što ne ostavljaju dovoljno refleksije na domaću pozorišnu scenu, na kojoj se repertoarna, nacionalna pozorišta, pretvaraju u svojevrsna komunalna preduzeća, poput vodovoda i elektroprivrede.
Sajt BITEF-a je www.bitef.rs, a program se nalazi i u Kalendaru Portala za kulturu jugoistočne Evrope SEEcult.org
(SEEcult.org)
