Gola istina - o nagradi Roza
Obredna ceremonija žiriranja i dodela nagrade Roza, 15. juna 2010. na starom zagrebačkom Jurjevskom groblju (iz XIV veka), kao egzorcistička seansa u književnosti, neke je možda naljutila ili sablaznula, neke nasmejala, neki su prezrivo odmahnuli glavom, no nesumnjivo ima i onih koji su ovaj performans shvatili i podržali. Na sreću učesnika, Roza je, sem šačice medija, probudila i okupila seni mrtvih prozaista i pesnika, od Krleže i Kiša, preko Ujevića, Domanovića i Disa, do Kafke, Harmsa, Bodlera i Barouza... Tim činom je literatura uzdignuta na duhovni nivo, ali je i gurnut prst u oko balkanske književne Hidre. Ko to nije razumeo, taj u oku već ima balvan.
Rozino teranje
U našim balkanskim krugovima, dodela književnih nagrada manifestuje se na dva načina. S jedne strane postoje manifestacije, književni konkursi, nominacije i nagrade koje tradicionalno ne podrazumevaju nikakav novčani iznos, ali zato autor dobija sertifikat, plaketu, knjigu i gostoprimstvo. Ako prisustvuje dodeli (svečanosti - festivalu), pokriveni su mu troškovi puta i večere, te dobija šansu da tom prilikom i nastupi pročitavši odlomak, dva iz svoje knjige. Zbog toga autor treba da bude zahvalan, srećan i ponosan. S druge strane, u želji da se kopiraju evropski, američki, svetski standardi (Gonkur, Buker, Nobel, Pulicer…), u knjževnom sprintu kroz zlatne rudnike, nude se novčane nagrade od pet do dvadeset hiljada evra, za balkanske siromašne prilike - astronomske cifre. U Hrvatskoj ih nude T-portal, Vijesnik, Jutarnji, Večernji list..., a u Srbiji NIN, Bazar - Zepter, Večernje novosti (nagrada Meša Selimović), Vital (srpska fabrika ulja), pa i industrija mesa Matijević, daleko čuvenija po (sumnjivom) mesu nego po književnosti, koja dodeljuje malo poznatu književnu nagradu Dr. Špiro Matijević pozamašnog iznosa. U tom slučaju, zahvalnost, sreća i ponos mere se nešto drugačije. Kome se više plati, duže će da klati.
Okot
U kontekstu Balcan Rooles, "tajna veza" za dodelu nadrealne nagrade Roza su prostor i jezik koji nas vežu i nezadovoljstvo opštom devalvacijom kulture, umetnosti, književnosti, društva i međusobnih odnosa. Roza je politički čin, javni izraz negodovanja, pobuna protiv bolesnog ustrojstva i još bolesnijeg haosa, gde se više ne zna ko pije, ko plaća, a ko Šarcu daje. Literatura nije roba koja svima paše, a još manje treba da bude ekskluzivni brend koji donosi zaradu i moć i zbog kog moramo da se srozavamo ili koljemo.
Koji je izbor? Grcati, piti prokislo vino, složno "glodati kosti mrtvih životinja" (EKV) a (ipak) pevati, ili ćutati i čekati mrvice kolača koje će dobaciti neka od oveštalih, staromodnih ustanova poput Udruženja književnika Srbije ili Hrvatskog društva pisaca, neki od uglednih medija što dodeljuju još uglednije nagrade - NIN, Jutarnjak, Večernjak… ili kakva industrija mesa, ulja ili posuđa (Zepter). Pišu li pisci zbog nagrada i konkursa ili zato što imaju šta da kažu? Da li su suštinske umetničke vrednosti trajno održive? Kako doći do njih ako su skrajnute od javnih glasila i očiju čitalaca? Ako su neisplative, ko je taj koji je kompetentan da kaže da su i bezvredne?
Pakao ovozemaljskog, pa i književnog, balkanskog života premrežen je nepravdama, klasnim i rasnim podelama, društvenim i političkim hijerarhijama, kao i trvenjima i okršajima, manjih i većih razmera. Institucije i njihova rukovodstva, kao nadređeni pojedincima, očekuju besprekornu lojalnost pod pretnjom anonimnosti. Nepoželjna su pitanja, novca nema, izdavači prebacuju loptu na neisplaćene dugove, štampare, distributere, knjižare; svi su pod pritiskom, žale se i ucenjuju međusobno, dok autor ostaje isceđeni pion koji ekvilibrira, ne samo na margini književnosti, već i egzistencije. Možda se i snađe za tanjur graha, ali kako kupiti par gaća ili hlača, a kako tek decu podizati? Činjenica je da su kroz istoriju mnogi veliki pisci i pesnici život proveli u bedi, da su kao buntovnici bili proganjani i neshvaćeni, i da ih je buduće vreme prihvatilo bolje od njihovog. U čast takvih autora i u slavu knjige, kao čin protiv sumnjivog vrednovanja, protiv kontrole i podobnosti književnosti, ustanovljena je nagrada Roza.
Nagrada Roza je umetnički projekat koji parodira književnu stvarnost. Nastao je kao protestna reakcija - odgovor na aktuelne dodele književnih nagrada i opšte stanje u književnosti na području Balkana. Roza je ustanovljena 9. maja 2010, neposredno posle dodele nagrade Jutarnjeg lista za prozu i publicistiku, kada je svečana atmosfera u Klovićevim dvorima bila narušena negodovanjem Jarka i Špoljara. Po proglašenju pobednika, jedna stolica iz ruku Jarka poletela je iznad glava prisutnih i tresnula o zid dvora, ne povredivši nikoga. Jarak se tada nije bacio stolcem na laureate, već na Golijata, il bolje rečeno Hidru sa hiljadu glava.
Roza se dodeljuje jednom u deset godina. Laureat dobija pehar, tanjur graha (tanjir pasulja), bruto iznos od 100 kuna i mogućnost kampovanja na Golom otoku. Za Rozu konkurišu književna dela svih živih i mrtvih pisaca i svih žanrova (sem drame). U najužem izboru, uz balkanske stvaraoce, ovog puta se našla i Japanka Banana Jošimoto (Yoshimoto), čime je balkanska teritorija simbolično proširena prisajedinjenjem Japana, a Roza prerasla regionalni nivo, stremeći univerzalnim porukama i nadnacionalnoj svesti. Idejni pokretač i predsednik Rozinog žirija je književnik i slikar Rade Jarak. Članove žirija su činili: književnik i publicista Željko Špoljar, književnik, slikar, naučnik i demonolog Miro Glavurtić, jedan od osnivača umetničke grupe Mediala, književnica i rediteljka Sanja Bilić, predstavnica Japana Chie Oshima i ja, Biljana Kosmogina. Počasni član žirija je Špoljarova kuja Roza, nevina duša po kojoj je nagrada dobila ime.
"Moguće je samo ono što se događa". (Kafka)
Posle brojnih pročitanih naslova i polemika, odlukom žirija u najužem krugu nominacija našla su se dela osam autora: “Život nastanjen sjenama” Ivana Aralice, “Gola istina” Nives Celzijus, “Božja jednadžba” Ivana Gavrana, “Kako sam ušao u Europu” Damira Karakaša, “Poezija se najbolje čita u gaćama” Milana Mijatovića, “Drugo telo” Milorada Pavića, “Adio, kauboju” Olje Savičević Ivančević i “Kitchen” Banane Jošimoto. Nominacijama su obuhvaćeni predstavnici širokog kruga stvaralaca - od književnih legendi do nedovoljno afirmisanih pisaca, od uticajnih do marginalnih autora, popularnih i anonimnih, “prodavanih” i “neprodavanih”, bogatih i siromašnih; od bestselera do ljutog undergrounda, dela intelektualno-elitističke i alternativno-anarhističke provenijencije. U prvi plan je izbila literatura s višeznačnim porukama, koja čitaoce ne ostavlja ravnodušnim, koja razbija razlike i blokade i pomera granice, pa i granice između živih i mrtvih. Što to neki nisu razumeli (ili su maliciozno interpretirali), potpuno se uklapa u ovdašnji književno-medijski folklor: ako skandala nema, valjalo bi ga izmisliti.
Pobediila je autorka iz Hrvatske Nives Celzijus autobiografskim romanom “Gola istina”. Roman je izdat 2008. i kao najprodavanija knjiga godine, bio je nominovan za nagradu za hit godine – Kiklop. Zbog diskriminacije i javašluka Nives je ostala bez nagrade, a tim povodom se još vodi sudski spor, dok se nesrećni Kiklop u toj kategoriji više ne dodeljuje. Roza je delimično ispravila nepravdu. "Između Roze i mene se desila ljubav na prvi pogled. Znala sam da ima dobar njuh za književnost", izjavila je srećna dobitnica.
Nives Celzijus je zbog Roze ekspesno doletela iz Turske i dostojanstveno je primila sve pohvale i materijalna dobra, profesionalno pozirući i dajući izjave pred TV kamerama i fotoaparatima na Jurjevskom groblju. Koliko su nagrade farsične, a mediji moćni i spremni da te danas uznesu, a već sutra raznesu, najbolje govori tretman koji su dobitnica i nagrada dobile u medijima.
Nives Celzijus je napisala potresan roman o ženi kao žrtvi svog hrvatsko-srpskog porekla, sopstvenih mladalačkih zabluda i grešaka, balkanskog provincijskog mentaliteta i mačističkog iživljavanja i nipodaštavanja. Reč je o nesrećnoj, traumiranoj ženi, o njenim izborima, usponima i padovima. Mediji koji su izvestili sa dodele nagrade, nisu progovorili ni reč o njenoj knjizi. U kratkim izveštajima su uglavnom šturo i površno naslagani podaci, bez razumevanja kritičkog i političkog smisla hepeninga na Jurjevskom groblju, koncepcije i svrhe nagrade. Ali su se zato maliciozno i “sočno” bavili dužinom Nivesine haljine, dubinom deholtea i bojom njenih gaćica. Neinformisani, ili samo nezaintersovani, novinari nisu razumeli suštinu performansa i kritiku književne stvarnosti, pa čak ni prepoznali ni spomenuli Mira Glavurtića, umetnika od nepobitnog istorijskog značaja, koji je uručio pobednički pehar dobitnici.
Miro Glavurtić uručuje pehar Nives Celzijus
Dan posle Roze, 16. juna, dodeljena je književna nagrada T-portala Sibili Petlevskoj za roman "Vrijeme laži", iz 2009. Mediji se ovog puta nisu bavili njenom haljinom i oblinama, već knjigom. Dok jedni hodaju po ružinim laticama, bezbolno klizeći kroz začarani vilajet literature, drugi su osuđeni na trnje i blato. U tom žbunu čuči upadljiva razlika između akademskih i alternativnih krugova.
Knjiga neafirmisanog ili "nepoželjnog" pisca je poput promrzle prostitutke na vetrometini. Prepuštena je na milost i nemilost knjiškim kamiondžijama – trgovcima, marketingu, medijima, internetu… Lako je zamisliti je i kao seosku devicu, koja bi da se dobro uda, u gradu ili za bogatuna iz inostranstva, ali je u stalnom strahu da joj se ne desi kopile ili abortus i da ne završi na smetlištu sekundarnih sirovina, gde će istruliti zajedno sa svojim ISBN brojem. Strah je sveprisutan. Zbog njega je nekima lako a nekima teško primiti Rozu, a nekima i pojaviti se na Jurjevcu.
Pitanja
Ako postoji privredna, saobraćajna, industrijska, narko, naftna, pa i kulturna mafija, logično je da postoji i književna. O glavnim dilerima regionalne književnosti ne bih da širim istragu i teoriju, ali da je književna scena skliska i puna mulja - puna je.
Kada su uglednog hrvatskog i hercegovačkog pisca Dr Željka Barišića (intervju za Danas, 2008), upitali o književnoj manifestaciji “Šimićevi dani”, rekao je: "A. B. Šimić od rođenja do smrti nije dobio ni od koga ni zrnce pažnje i pomoći. Umro je kao zadnji bijednik, popljuvan i prezren od tadašnje intelektualne elite, prvenstveno prestrašene njegovim talentom koji se pokazao sasvim novim poimanjem stiha i progresivnim gledanjem na umjetnost općenito. No, jedino mrtav je dobrodošao i sad se ti koji organiziraju manifestaciju s njegovim časnim imenom njime kite, pročitaju svoje (najčešće) nemušte uratke, dobro se nažderu, dobiju honorare i odu kućama. Sve to zapravo izgleda navlas isto kao na prosječnim ’hadezeovskim terevenkama’, samo što se ovdje čitaju stihovi pa se nekoj drinovačkoj babi, koja tuda protjera krave, učini da joj je Zekulja ‘propivala’”.
Brojna su pitanja na temu ideološko-političko-literarno-finansijske uslovljenosti produkcije, nagrada i nagrađenih. Ko sve finansira i dodeljuje književne nagrade? Zašto i na koji način? Da li se književnost vrednuje prema nagradama, prodaji knjige ili čitanosti? Kada književnost prestaje da bude umetnost, a postaje biznis? Od koje tačke se uzdiže, a od koje srozava? Koliko komercijalizacija literature ide tome u prilog? Da li autor u isto vreme može biti i sjajan umetnik i dobar menadžer samom sebi? Jesu li talentovani književnici bez talenta za trgovinu unapred osuđeni na zaborav ili, u najboljem slučaju, na posthumno otkriće ili rehabilitaciju (tzv. ispravljanje krivih drina)?
Do kada će pisci koji imaju šta da kažu biti kažnjavani i prezreni jer nisu politički pravoverni, jer su skloni ekscesima i “netalentovani” za šlihtanje? I zašto mediji umetnički bunt ili subverziju bilo koje vrste gotovo sistematski prećutkuju, umanjuju, obezvređuju i predstavljaju površno, iskrivljeno ili senzacionalistički, u trač rubrikama?
Odgovori
U toj mega-mašineriji, koja ne miriše nezavisne umetnike i pobunjenike (već ih naziva nikogovićima), svaki šrafčić zazire od reakcija glavonja i mudonja. Da se nekom ne izmakne stolica ispod dupeta, da ne leti glava sa ramena, da se ne nađu muda u procepu, da ne padne štrojenje, ako kojim slučajem zabrazdiš u "krivu stranu"! Ništa mimo “naših” propozicija, “naše” igre i poslovne politike, jer od “naših” zavisimo! Takva je politika ovdašnjih književnih dilera. A što najčešće ne znamo ko su naši a ko njihovi, čiji je to problem?
Naš je problem što ne pripadamo “pravim” književnim salonima, političkim strujama, grupama, krugovima, udruženjima i što nismo inficirani sindromom stada. Nepripadanje se u ovim krajevima sankcioniše ignorisanjem, a nedopustiva je i politička nezainteresovanost ili ambivalencija. Jer, "ko sa nama nije, taj može da mrije". O tome bi možda nešto više mogle da kažu osuđivane i proganjane autorke poput Slavenke Drakulić, Dubravke Ugrešić, Vedrane Rudan ili Marije Jurić Zagorke.
Veliki i mali
Velika riba jede malu.
Veliki izdavači gutaju male.
I veliki i mali izdavači jedu svoju decu – autore.
"Izbegli smo podelu na takozvanu visoku i nisku književnost", rekao je Rade Jarak povodom dodele Roze.
Jesmo li se time zamerili i velikima i malima? Ima li podele književnosti i umetnosti na elitističku/akademsku/intelektualnu i trivijalnu/šund/treš? Ako postoji, ko ju je napravio i šta stoji iza jedne, a šta iza druge zastave? Kakve su to trice i kurčine? Ko nam ih servira, ko modelira tržište i ko nam sve to perfidno uvaljuje mašući “značajnim” nagradama? Ko kreira sudbinu knjige - žiri, kritika, čitaoci ili mediji?
Naša Roza obesmišljava celu burazersko-književničku papazjaniju žiriranja, nagrađivanja, podobnih mišljenja, velike love i još većih usluga i protivusluga. Nema velikih i malih, teških i lakih, već samo umetnika i onih koji to nisu. Onih koji vole književnost, kao i onih koji vole nagrade. Nije baš isto dobiti sto tisuća ili sto kuna, kao što nije ni isti feeling u Klovićevim dvorima ili na Jurjevskom groblju. Jedno od ta dva je spiritualnije od pričešća, a uzbudljivije od seksa. Pogodite koje.
Posle svečane dodele nagrade
Roza i Nives (foto: Pixsell)
Tekst: Biljana Kosmogina
*Foto: Marko Ercegović
