Majstor i Margarita najbolji

Da se o ukusima zaista ne može, ne samo sporiti, nego ni razgovarati, pokazuje i rezultat nedavno spovedene ankete u raznim regionima u Rusiji, među 3.000 ljubitelja književnosti, koji su se ogromnom većinom opredelili za roman “Majstor i Margarita” Mihaila Bulgakova kao najbolje knjniževno delo ruske književosti, koje je daleko iza sebe ostavilo i Tolstojev “Rat i mir” i “Zločin i kaznu” Dostojevskog.

Da se o ukusima zaista ne može, ne samo sporiti, nego ni razgovarati, pokazuje i rezultat nedavno spovedene ankete u raznim regionima u Rusiji, među 3.000 ljubitelja književnosti, koji su se ogromnom većinom opredelili za roman “Majstor i Margarita” Mihaila Bulgakova kao najbolje knjniževno delo ruske književosti, koje je daleko iza sebe ostavilo i Tolstojev “Rat i mir” i “Zločin i kaznu” Dostojevskog.

Mihail Afanasijevič Bulgakov (1891-1940) pisao je remek delo “Majstor i Margarita”, koje je kasnije ocenjeno kao jedan od dragulja svetske književne baštine, deset godina - od 1928. do 1938. Sačuvano je osam verzija rukopisa. Delo je prvi put štampano u Sovjetskom Savezu 1966. godine kao cenzurisano i nepotpuno, dok je prva potpuna verzija izašla u Frankfurtu na Majni 1969, a u piščevoj otadžbini četiri godine kasnije.

Književni kritičari i teoretičari su odavno utvrdili da je najveći ruski pisac sovjetske epohe svoj roman o sudbini čoveka (nimalo veseloj) u totalitarnom društvu po liniji dobra i zla vezao za devet dela svetske literature, od kojih je na prvom mestu “Novi zavet”, a zatim slede iz religijske lektire i “Hristov život” Farera, “Kritika Hristovog života” Davida Štrausa, “Judejski prokurator” Anatola Fransa, pa “Istorija odnosa čoveka i đavola” Andreja Orlova. Od velikih svetskih pisaca, u čijim se delima ukrštaju osovine dobra i zla, Bulgakov se prilikom rada na “Majtoru i Margariti” nadahnjivao Puškinom (Kapetanova kći), Gogoljem (Mrtve duše), Geteovim “Faustom” i Danteovom “Božanstvenom komedijom”.

Njegov roman-paradigma sastavljen je iz više slojeva tako da se jasno ocrtavaju psihiloška, sociološka i fantastična ravan, a istovremeno je to i ljubavni roman parabola. Tematsku osnovu čini priča o Majstoru, piscu koji je napisao roman o Pontiju Pilatu i suđenju Isusu Hristu. Taj Majstorov roman kritika je ocenila kao bezvredan i štetan još pre samog objavljivanja. Radnja počinje dolaskom Volanda, satane, da organizuje godišnji bal demona u Moskvi.

Kompozicija “Majstora i Margarite”, strukturisanog kao roman u romanu, zasniva se na paralelizmu dveju osnovnih fabularnih linija - jedne koja prati događaje u Judeji, 30-ih godina nove ere, i druga koja oslikava zbivanja u Moskvi 30-ih godina 20. veka. Teško ga je klasifikovati, jer je i parabola, i satira, ali ništa manje i roman ideje, moderne fantastike, a moglo bi se reći da sadrži dosta elemanta romana demonizma, odnosno satanizma.

Danas je svima poznato da je svaka stranica Buglakovljevog romana direktno sa pisaće mašine dospevala pravo na sto Volandu, to jest Staljinu. Vođa se beše premorio od pohvala. On je očekivao od Bulgakova nešto što bi bilo na nivou “Dana Turbinih”. Nije direktno “dodeljivao” hvalospeve, nego je posredno opravdavao svoje delovanje na najvišem nivou. Senteca Mefistofela “Ja pripadam onoj sili što večno hoće zlo, a večito čini dobro”, morala je ganuti vođu. Na ovaj ili onaj način, između tiranina i pisca tekao je po pisca opasni dijalog. Istina, u izvesnom smislu dijalog je bio jednostran.

Pričalo se da je Bulgakov redovnije slao pisma u Kremlj nego što je dobijao odgvore. Staljin se odazivao kratkim replikama tipa: “Zar smo vam toliko dosadili?”

U romanu je pak, sve drugačije. Voland “zbori i tvori”. Majstor i Margarita začuđeno gledaju. Članak kritičara Arimana u kojemse govori da je “autor progurao u štampu apologiju Isusa Hrista”, pozvao je na uzbunu. Mnogi su zapazili da Volandovo Jevanđelje verno reprodukuje Renanovo delo “Život Isusov”. A Pilat je u belom plaštu i krvavim obličjem na svetlost sunca dopuzao do njegovih nogu, dok je kip Jezusa verno preslikan sa slike Gea “Šta je istina?”

Ge je, inače, radio svoje slike pod uticajem učenja Lava Tolstoja o neprotivljenju zlu nasiljem. U suštini stvari, Jezus Bulgakova je tipični tolstojevac. Svi su ljudi dobri, samo se treba prema njima odnositi na čovečji način.

Tolstoj je hteo da stvori Jevanđelje bez Vaskrsenja i čudesa. Osećala se dosada. Čak je nastala i poslovica: ima Jevanđelje Hristovo, ali ima i Jevanđelje Tolstojevo.

A kod Bulgakova se Jevanđelje bez čuda zbilo. I kod Volanda je prošlo bez čudesa. Zato su se u Moskvi Voland i njegov tvorac Bulgakov poigrali s vlašću.

Popularnost “Majstora i Margarite” kod ruskih čitalaca novog pokoljenja može se objasniti i time što su se njihove sudbine ispreplele s Bulgakovom i njegovim junacima. Prepoznaju su ulice i zdanja u kojima se zbiva radnja romana. Eto, tu je Institut književnosti na Tvrskom bulevaru broj 25. Tu se rodio Hercen, a kod Bulgakova je Gribojedov čitao “Nevolje zbog pameti” svojoj tetki raskomoćen na otomanu. Tu je i zdanje Masolita i restoran “Gribojedov” u kojem je Arčibald Arčibalovič priređivao bal. Ne tako davno, kod Patrijaršije su hteli da podignu spomenik-gigantski primus, ali taj projekat, na sreću, nije ostvaren. Na onom mestu na kojem je Anuška na suncu razlivala mast, nikada nije bilo ni tramvaja, ni okretnice, ni pešačkog prelaza. I slava Bogu što je to tako.

Voland, ako bi se danas pojavio pred patrijaršijom, ne bi sreo dva ateista, nego istinske vernike i “pocrkovljene”. Tako je moguće sresti i “pocrkovljenoog” Berlioza i objasniti Volandu da je u Rusiji davno i svesno napušten ateizam.

Čitaoci Bulgakova bi pri eventualnom susretu s pesnikom Bezdomnim, prepoznali u njemu vernika, ali još ne i sasvim “ocrkovljenog” kako piše poemu sada već o pozitivnom Hristu, ali sa mnogo bogoslovskih brljotina, na koje odmah ukazuje uveliko načitani Berlioz.

Što se samog Volanda tiče, on je i danas živ kao što je to bio nekada, ističe se u prvim komentarima ruskih medija na vest o rezultatima ankete o najboljem ruskom književnom delu svih vremena.

I Korojev je u kariranoj kapi još živ, kao i mačak Begemot sa primusom. I svađe dopiru iz nekomfornih stanova, a sense crne i bele magije sa inostranim konsulatntima se odvijaju nesmetano i u kontinuitetu, i to na svim trgovima i u svim programima. I ništa od toga više nikog ne čudi.

Po svoj prilici, najveća Volandova teškoća se sastoji u tome što niko i ništa u savremnoj Moskvi ne može bilo kome izgledati čudno, mada stambeno pitanje kao i ranije mnoge i dalje muči.

I Pereligino, to jeste Peredelkino, je na svom mestu. I trgovkinja sirotica koja piše pod pseudonimom Šturman Žorž i sada petlja sa svojim mnogotiražnim detektivima. I “usmeni oglas” na ulici: “Devize, devize” može se čuti na svakoj raskrsnici ili ispred svake menjačnice.

Hteli to da priznamo ili ne, mi ipak živimo kao nekad u Moskvi Bulgakova iz romana “Maestro i Margarita”, rezignirano zaključuje jedan komentator.

I napis je ostao isti na domu Velika Sadova u kojoj je živeo Bulgakov: “Voland, prolazi!”. Ne služi ničemu, jer on nije nikud otišao. Odavno je postao Moskovljanin starosedelac, završava se ne bez sete kolumna u jednom ruskom listu.

Mihail Afanasijevič Bulgakov, rođen u Kijevu, gde je učio školu i studirao, radio je po završtku medicine kao lekar u malim mestima u unutrašnjosti, da bi se 1923. vratio u rodni grd i započeo karijeru profesionalnog pisca. Pošto je bio na indeksu sovjetskih izdavača, tražio je da mu se dela objavljuju ili dozvolu da emigrira, posle čega je - na intervenciju samog Staljina, zaposlen kao dramaturg u jednom moskovskom pozorištu, ali mu i dalje nije dozvoljeno da objavljuje.

Njegov prvi roman “Bela garda” objavljen je prvi put u Francuskoj 1925. godine, a drugo izdanje četiri godine kasnije, dok je u Sovjetskom Savezu u celini štampan tek 1966.

Napisao je i dramu “Dani Turbinih”, dramatizaciju romana “Bela garda” (1926), komediju “Zojkin san” (1926), drame Beg (1927), “Poslednji dani ili Puškin”, “Robovanje licemera ili Molijer”, “Priglupi Žurden” i grotesknu komediju “Ivan Vasiljevič” 1935.

Njegova drama “Beg” je, po Staljinovom nalogu, skinuta sa repertoara, a “Dani Turbinih”, opet na intervenciju vođe, vraćena na scenu.

Bulgakovu su za života objavljeni samo prvi deo romana “Bela garda”, ciklus priča “Beleške mladog lekara” (1925-1928) i novinski feljtoni.

Ostala dela objavljena su posle piščeve smrti - “Maestro i Margareta”, “Život gospodina de Molijera” (1962) i nezavršeno delo “Pozorišni roman” (1965).

Branko Rakočević