Preminuo Vagrič Bahčanjan

Ruski umetnik jermenskog porekla, Vagrič Bahčanjan (Vagrich Bakhchanyan), klasik soc-arta, konceptualista i pisac koji je sebe nazivao “umetnikom reči”, a smatran je jednim od poslednjih futurista našeg vremena, preminuo je u Njujorku u 72. godini.

Ruski umetnik jermenskog porekla, Vagrič Bahčanjan (Vagrich Bakhchanyan), klasik soc-arta, konceptualista i pisac koji je sebe nazivao “umetnikom reči”, a smatran je jednim od poslednjih futurista našeg vremena, preminuo je u Njujorku u 72. godini.

Njegovi radovi nalaze se u njujorškom Muzeju moderne umetnosti, Nacionalnom centru savremene umetnosti u Moskvi, Muzeju nacionalne umetnosti Ukrajine u Kijevu...

Bahčanjanove anegdote i aforizmi, poput: “Mi smo rođeni da bismo Kafku učinili mogućim”, odavno su postale deo narodnog stvaralaštva.

Izmislio je sinkretičku umetničku formu u kojoj su se reč i slika slile u celinu, a iz njegovih eksperimenata sa pismom rađala se sveža poezija.

Njegovi kolaži nastajali su po principu kalambura, sa osećajem da će se na prvi dodir ukazati rasprsline iz kojih dopiru zamrzline vaseljenskog apsurda.

Bio je poklonik minimalizma: što je manje smislovnih promena, tim je više eksplozivnih potencijala.

I njegov plakat, na kojem je Vladimir Iljič Lenjin s devojkom na rukama - rađen kao naslovna strana za roman “Lolita” Vladimira Nabokova, postao je slika zemlje u kojoj su se “srećno” sjedinili državni totalitarizam i društvena infantilnost. Kao što je govorio Aleksandar Genis: “Vagrič deluje u žanru Bahčanjana”.

Jedno od njegovih karakterističnih dela je natpis: “Dada je u pravu”, ispisan slovima koja je koristila glavna sovjetska novina “Pravda”, kojima se ukazuje na koren iz kojeg je izrasla sva umetnost Bahčanjana: dada i Oberiu.

Dadaističke igre jezikom, govornim i likovnim klišeima, kojima je žonglirao sa lakoćom dostojnom jednog Danijela Harmsa, bile su njegove omiljene teme u svim oblicima kreacije: crtežima, slikama, instalacijama, performansima, kolažima, knjigama-objektima, kao i u književnim opusima čije se žanrovsko opredeljenje teško može precizirati.

Bahčanjan je rođen u Harkovu i još kao pitomac likovnih studija upoznao se sa legendarnim harkovskim konstruktivistom Vasiljem Jermilovim, prijateljem Vladimira Tatlina, Velimira Hljebnikova i Davida Burluka. To što je o nastanku ruske avangarde saznavao iz prve ruke uticalo je da vrlo rano razvije osećanje lične pripadnosti toj kulturi koja se zbog rigoroznih pritisaka sovjetske vlasti pritajila u dubokom podzemlju.

Živeti sa takvim nepatvornim osećanjem avangarde u doba razvijenog socijalističkog realizma nije bilo najprijatnije, ali ga je spasilo jedino osećanje humora i urođeni smisao da uvek izabere pravo društvo u kojem može uvek sigurnom dozom komoditeta da se kreće.

U Harkovu je to bilo tajni književni kružok u kojem su bili Jurij Miloslavski i Edvard Savenko, kome je Bahčanjan izmislio pseudonim Limonov. U Moskvi, gde je prešao sredinom 60-ih godina prošlog veka, ušao je u grupu neoficijelnih umetnika koju je Jurij Soboljev okupio oko časopisa “Znaje-sila” i legendarni klub “12 stolica” (nazvan prema istoimenom satiričnom romanu Iljfa i Petrova) - rubrike za humor “Literaturne gazete” na poslednjoj strani lista, na kojoj su kolaži i karikature Bahčanjana izlazili sve do njegovog odlaska u emigraciju 1974.

U Njujorku je našao rodnu sredinu ne samo u smislu jzeika, već i mišljenja, kojoj su pripadali Aleksandar Genis, Petr Vajl, Sergej Dovlatov.

Učesnici tih užih krugova, “polznici” disidentskih kuhinja, izložbi po stanovima, izdavači samizdata, postali su ubrzo narodni miljenici, a njihove dosetke su se “ulile” u bistre i brze potoke narodnih umotvorina. I danas je malo kome poznato da je upravo Bahčanjan i niko drugi autor popularnih kalambura kao što su da se grad Vladiniru nazove Vladimir Iljič, ili aforizam “Rusija je otadžbina slonova i kostiju”.

Istina, kalamburi i karikature ne pripadaju osobeno visokom umetničkom žanru na estetskoj lestvici, ali u jednoj zatvorenoj sredni, kao što je bio Sovjetski Savez, gde je pričanje vica moglo stajati čoveka života, a u najbljem slučaju “samo” deset godina robije, oni se podižu do nivoa egzistencijalne umetnosti.

Bahčanjan je tvrdio da živi na sadržaju u formi.

Forma je bila po pravilu tuđa, pozajmljena - on je prvi koji je počeo da primenjuje tehniku Marsela Dišana u ruskoj vizuelnoj umetnosti, čak i u književnosti. Dišanovska tehnika primenjena je u zborniku “Stihovi raznih godina” koju je sastavio Bahčanjan sa izborom iz ruske poezije od “Moskve” do “Levog marša”, ili “Povesti o tome kako su se posvađali Aleksandr Isaijevič i Ivan Denisovič”, gde su u kanonskom Gogoljevom tekstu bila izmenjena samo imena likova.

Preteča mnogih daleko srećnijih konceptualista u otadžbini, Bahčanjan nije napravio baš blistavu karijeru na Zapadu - pokazalo se da njegov život na sadržaju u takvoj formi nije bio odveć sladak.

Ali, sudeći prema izložbi koja je pre nekoliko godina održana pod nazivom “Pikaso ŠSR-a”, sa soc-realističkim platnima u koja su ubacivani podrugljivi modernistički citati, sačuvao je vernost Dišanovim zavetima, naučio se pameti, kako je sam voleo da se šali, da zahvaljujući “svim pravdama i neravdama ne živi u laži”.

Poznavaoci dela tog avangardnog ruskog umetnika kalambura ističu da ih je uvek otvarao smehom i punio filosofijom. Bio je i rob i gospodar slobode. Pokoravajući se u potpunosti umetnosti, za sebe je ostavio “okućnicu” slobode na kojoj je uživao “autonomiju” zajedno sa svojom muzom-voljenom suprugom Irom, svesno i hrabro izabravši tešku, ali slavnu sudbinu sa privilegijom dopuštenom samo izabranima da rade uvek, ama baš uvek, samo ono što hoće. Nad njim nije bio ni Politbiro, ni papa!

Samo je on smeo da u crvenom kutku zavoda Porešenj u Harkovu, umesto Lenjinu, sačini kolaž Džeksonu Polaku, i da priredi jedan od prvih performansa kada je radnicima u jednom fabričkom pogonu podelio šuplje kante napunjene rastvorom raznih boja, zahtevajući od njih da brzo i sa elanom “prošetaju” po pogonu sve dotle dok pod nije postao vodoravna freska u avangardnom stilu.

Bahčanjanu je sve polazilo za rukom zato što su ga često na rukama nosili .Njegovi savremenici s radošću se sećaju da je svaki rzagovor s njim bio praznik poput Prvog maja: proleće reči i našte, plodovi rada jezika!

I umro je kao što je baš hteo.

Branko Rakočević