Opera o Jekatarini Velikoj
Svetska premijera opere “Carica” o privatnom životu ruske carice Jekatarine Druge, zvane Velika, održana je u Aleksandrinskom teatru u Sankt Peterburgu, a autor je popularni ruski kompozitor lakih nota David Tuhmanov. Tuhmanov je najširoj publici poznat kao autor melodija “Dan pobede”, “Moja adresa - Sovjetski Savez” i drugih šlagera sabranih u nedavno izašlom albumu “Na talasu moga sećanja”.
Svetska premijera opere “Carica” o privatnom životu ruske carice Jekatarine Druge, zvane Velika, održana je u Aleksandrinskom teatru u Sankt Peterburgu, a autor je popularni ruski kompozitor lakih nota David Tuhmanov.
Tuhmanov je najširoj publici poznat kao autor melodija “Dan pobede”, “Moja adresa - Sovjetski Savez” i drugih šlagera sabranih u nedavno izašlom albumu “Na talasu moga sećanja”.
Još pre deset godina, dok je boravio u Nemačkoj, došao je na ideju da napiše operu o intimnom životu carice Jekatarine Velike, pa se toj zamsili kasnije često vraćao i tri poslednje godine je radio nad tim delom, ali ga je u međuvremenu lansirala u orbitu trupa Helikon opere, na čijem je čelu Dmitrij Bertman. Takop je tek sada rezultat ogromnog stvaralačkog napora Tuhmanova predstavljen sudu javnosti.
Sam autorski naziv opere “Jekatarina Druga” promenjen je u neutralni “Carica”. U tome je i cela logika, s obzirom da su u osnovi libreta, koji su napisali Jurij Rjašencev i Galina Polida, sadržane tri ljubavne avanture legendarne ruske imperatorke.
Rjašecev je takođe veteran lakog žanra, poznat po pesmama za televizijski film “Tri musketara”.
Za praćenje intrige ljubavniih pustolovina neophodno je dobro poznavanje ruske istorije. I u sižeu i muzici se smenjuju dva sloja, dve umetničke ravni: lirski, u kojem se javlja carica sa svojim favoritima u različitim periodima i drugi sloj, koji se u antički tragedijama zvao hor -masovne, narodne scene u kojima se komentarišu događaji.
Delo se pozicionira kao otvorena opera, a prema rečima reditelja Bertmana, umetničkog rukovodioca teatra Helikon opera, stavljanjem te opere na repertoar imao je nameru da privuče pažnju najširih slojeva, neoperske publike, tako da ovo muzičko delo bude bude dostupno svima, i znancima, i laicima.
U “Carici” je primetna tradicija Musorgskog u masovnim scenama, dok se u lirskim oseća prizvuk evropske klasike. Tuhmanov je postigao ono što je želeo: vratio je operu ljubiteljima muzike, “prostoj publici”.
Premijera “Carice”, igrana u jednom od najsatarijih ruskih pozorišta, izazvala je ne mali broj pitanja, između ostalog i zašto operu postavljaju na podijumu za dramske predstave? Publika je odgovor dobila na samom kraju predstave, kada se pojavila živa kopija spomenika Jekaterine Velike, podignutog na skveru ispred Aleksandrinskog teatra.
Kritika je primetila da su kostimi i scenografija Igora Nježnjeg i Tatajane Tulbajeve isuviše raskošni, a kao najveći nedostatak predstave ubraja se činjenica da naslovnu ulogu dele tri umetnice: mlada Jekatarina, Jekatarin II i konačno Jekatarina Velika. Ispalo je da je to bilo previše, pošto uloge carice u srednjim i starijim godinama nisu velike po obimu, a ne razlikuju se mnogo ni po karakteru. I sami izvođački stil tri intrepretatorke ne razlikuju se toliko da bi to odmah bilo primetno.
Stavljanje na scenu opere “Carica” baš ove godine nije slučajno, s obzirom na obeležavanje 280-godišnjice rođenja moćne ruske vladarke.
Muzički kritičar uticajnog dnevnika “Komersant” rekao je za operu “Carica” da to nije ništa drugo nego pompezni kostimirani šou sa muzikom stilizovanom kao “golden clašic” i pričom sazdanom od bleštećih pasaža tipa “karavana istorije”, pa je i u naslov svog prikaza izvukao sintagmu “Tabloidna raskoš”.
B. Rakočević
