Flamenko zvezda Izrael Galvan na BFI
Beogradski festival igre (BFI), nakon orijentalnog plesa, neoklasičnog baleta, novog cirkusa... predstavlja publici i svetsku zvezdu flamenka Izraela Galvana iz Sevilje, koji učestvuje svojim koreografijama “Zlatno doba” i “Solo”.
U “Zlatnom dobu”, 1. aprila u Madlenianumu, sa Galvanom su na sceni i pevačica Maria Marin i gitarista Alfredo Lagos, dok “Solo” Galvan izvodi 2. aprila u Bitef teatru.
Galvan je flamenko učio od detinjstva, od svoje porodice, a “Zlatno doba”, kako je rekao 1. aprila na konferenciji za novinare, sadrži pravu esenciju flamenka - glas, gitaru kao najvažniji instrument i samu igru.
Koreografija u predstavi ide kroz sve stilove flamenka, izjavio je Galvan, čije je “Zlatno doba” imalo premijeru 2005. godine na festivalu u Jerezu, koji se smatra rodnim gradom flamenka.
Prisetivši se svojih početaka, Galvan je istakao da su njegovi i otac i majka igrači flamenka i da se prosto ne seća vremena kada i on sam nije igrao: “Za mene je to bilo kao dečja igra. Nisam to razumeo kao učenje, jednostavno sam igrao. Kada sam se kasnije upustio u umetnička traganja koristio sam tehniku flamenka, tradiciju. Nastojao sam da zadovoljim svoju umetničku potrebu kroz igranje flamenka. S vremenom sam shvatio da mi je igra kao brat blizanac, ona mi pomaže da se izrazim i da se predstavim publici”.
“Solo” je, pak, komad bez muzike i predstavlja svojevrsnu molitvu. Galvan ga izvodi uz zvuk koji sam proizvodi dok igra, a premijera je bila u Parizu 2007. godine.
“Koristim flamenko kao osnovni ‘alat’, ali to je konverzacija sa samim sobom. Slušam sebe, svoj ritam, muziku koju stvaram”, izjavio je Galvan, koji je istakao i važnost facijalne ekspresije, jer “flamenko koristi čitavo telo igrača, a na licu se izražavaju osećanja koja stižu sa tom igrom - sreća ili nešto duhovito, a pre svega potreba za jednom posebnom igrom sa velikom strašću”.
U pripremama za predstave, koje traže veliku koncentraciju i kondiciju, radi kardio vežbe, kao i vežbe uz baletsku šipku.
“Ali, najvažniji deo pripreme za predstavu je u slušanju svog tela, u postizanju saglasja, jer flamenko je zapravo način života”, istakao je Galvan.
Što se tiče procesa kreacije, rekao je da “često menja formu igranja, istražuje, s namerom da menja sebe, da traga za drugošću u sebi, pa to na neki način deluje i kao da kreira za nekog drugog”.
Galvan je tokom karijere sarađivao s poznatim koreografima, kao što su Ohad Naharin i Akram Kan.
“Flamenko je u velikoj meri indivudualan, intiman ples. Kada sarađujem s drugim umetnicima na sceni tražim pravu nit koja će nas povezati. U slučaju Akrama Kana ta nit je bila da smo obojica bazirani na tradiciji. Njegova je katak, moja je flamenko. Ritam im je sličan, ali tradicija je ta koja je bila glavna veza”, rekao je Galvan.
Direktorka BFI Aja Jung irazila je veliko zadovoljstvo što na jubilarnom izdanju tog festivala učestvuje i “istinska zvezda, neko ko sa lakoćom puni najveće dvorane na svetu”.
“Imamo privilegiju da vidimo dve Galvanove predstave. Srećni smo što je i flamenko na repertoaru jubilarnog festivala koji se odvija pod sloganom ‘Zajedno, mi slavimo igru!’”, rekla je Aja Jung, podsetivši da su prethodnih dana bili zastupljeni i orijentalni ples, neoklasični balet, novi cirkus i druge vrste igre, a predstoji i predstava u stilu hip-hopa.
Zlatnim dobom flamenka, inače, smatra se period od kraja 19. veka do 30-ih godina 20. veka. Zlatno doba se posebno odnosi na pevanje i igru, dok je gitara doživela svoj uspon nešto kasnije. Shodno takvom pristupu, ni jedan pevač ili igrač danas, osim u izuzetnim slučajevima, neće moće da se izjednači po kvalitetu, čistoći i kreativnosti sa onima koji su obeležili “zlatno doba” flamenka. Došlo je do propadanja formalnog modela u umetnosti flamenka koji je uspostavljen u tom periodu, njegovog osiromašavanja, uprošćavanja, ukrštanja i spajanja, ali i gubitka sadržaja, smisla i duha koji čine srž ove umetnosti. Sa pevačicom Marijom Marin, koja brižno čuva zaostavštinu i gitaristom Alfredom Lagosom iz Jereza, rodnog grada flamenka, Izrael Galvan se oslanja na reference sledeći uobičajene pristupe. On istovremeno, kako je navedeno u katalogu BFI, odbacuje teret “doba” i profitira isključivo od “zlata”, jer se zlato današnjice nalazi pred našim očima i čulima.
Poznat po tome što je predložio sopstveni izražajni jezik, ne samo kao igrač, već i kao scenski stvaralac, Galvan je ponudio jezik koji do sada nije bio poznat u flamenku, a zasnovan na fragmentacijama, sublimacijama i gestovima.
Galvan je dobitnik Nacionalne nagrade za igru 2005. godine Ministarstva kulture Španije, njujorške nagrade Besi i španske Zlatne medalje za zasluge u lepim umetnostima. Francusko Ministarstvo kulture ga je 2016. godine imenovalo za Oficira reda umetnosti i književnosti. Takođe, dobio je šest Maks nagrada za scensku umetnost, kao i nagrade kritike u Barseloni 2014. i 2018. godine.
Prvi celovečernji komad sopstvene kompanije – “Pogledaj! Crvene cipele” predstavio je 1998. godine, a kritika ga je ocenila kao briljantan. Uneo je pravu revoluciju u koncept flamenko predstava. Zatim su usledili komadi “Metamorfoze” (2000); “Galvanski” (2002); “Arena” (2004); “Zlatno doba” (2005); “Tabula Rasa” (2006); “Solo” (2007); “Kraj ovakvog stanja stvari”, “Redux” (2008); “Krivina” (2010); “Lo Real/Le Reel/The Real” (2012), kao poseban osvrt na romski holokaust pod nacističkim režimom, “FLA.CO.MEN” (2014); “Torobaka” (2014) u saradnji sa Akramom Kanom; “Slavlje” (2017); “Mehaničke spojnice” (2018); “Gatomahija” (2018) i “Izrael i Izrael” (2019), komad koji koristi veštačku inteligenciju za izražavanje “galvanskih kvaliteta” kroz robotiku. Tokom 2019. godine premijerno je izveo “Ljubav čarobnica” de Falje i “Posvećenje proleća” Stravinskog sa Silvi Kurvoazije i Korijem Smitom.
*Naslovna fotografija: ©Nicolas Serve (detalj)
(SEEcult.org)
