Milan Vračar: Kultura nisu hleb i igre, budimo hrabriji

Milan Vračar, predsednik novosadske asocijacije Kulturanova, zamišljene da pokreće interkulturalni i intersektorski dijalog u društvu, te da podstiče kreativnost mladih kroz umetničku edukaciju, produkciju kulturnih sadržaja i unapređivanje javnih politika u oblasti kulture i mladih, kaže u intervjuu za SEEcult.org da je multikulturalnost o kakvoj smo nekada govorili prevaziđena. Smatra da se to konkretno vidi u Novom Sadu, gradu koji se diči da ima 26 nacionalnih manjina i šest zvaničnih jezika, ali gradu u kojem te zajednice žive izolovane, gotovo getoizirane, bez komunikacije kultura i subkultura.

Vračar smatra i da je Novi Sad primer toga kako se pod rečju kultura poturaju estrada i zabava. Ocenjuje da su upravo na krilima estrade i zabave nastali projekti koje je u javnost plasirala Evropska prestonica kulture. Ocenjujući kulturnu politiku na državnom nivou, Vračar kaže da se ona može čitati u potezima Ministarstva kulture prema nezavisnoj sceni i široj kulturnoj zajednici, a smatra i da nije usklađena sa evropskom. Kad se sve sabere, vrlo je teško raditi u takvoj atmosferi, tim pre što se većina ljudi na nezavisnoj sceni neprekidno bori za goli život, zaključuje Vračar.

– Kako je nastala Kulturanova, kada, s kakvom idejom?

Milan Vračar: Kulturanova je nastala nezvanično 1999. godine, uoči petooktobarske revolucije, ma šta danas mislili o njoj. Počeli smo neformalno da se okupljamo, a onda smo se u maju 2000. godine zvanično i osnovali. Zanimljivo je da je na našoj osnivačkoj skupštini bilo oko 200 mladih ljudi...

– Otkud toliko? Kako ste ih okupili toliko?

Milan Vračar: U to vreme sam radio kao DJ, organizovao sam žurke i poznavao sam dosta ljudi, bio u dodiru sa mnogim mladim ljudima koji su imali slične afinitete. Sve je počelo na krilima promene koja se tada osećala u vazduhu, pa smo se u tom duhu i nazvali - Kulturanova. Hteli smo da donesemo neku novu kulturu, što nas dovodi do misije i vizije Kulturanove. Naša vizija je da je Novi Sad otvoren za novu kulturu, a nova kultura je preispitivanje društvenih odnosa koji danas postoje u našem gradu i u široj zajednici. Mi živimo u Novom Sadu koji voli da se diči da je multikulturalna sredina, a multikulturalizam je prevaziđen...

– Kako to mislite, u kom smislu je prevaziđen?

Milan Vračar: Novi Sad se diči da ima 26 nacionalnih manjina i šest zvaničnih jezika, ali realnost na terenu je da su te zajednice prilično izolovane jedna od drugih. Getoizirane su i ne postoji komunikacija između tih kultura. Tu ne mislim samo na nacionalne zajednice, već i na razne druge subkulture. Ono što mi radimo i na čemu insistiramo je interkulturalizam, povezivanje tih kultura, što promovišemo kroz naše projekte. Zato često radimo s ranjivim grupama, etničkim, seksualnim i drugim. Svi naši projekti su socijalno senzitivni i angaživani, ali i politički angažovani.

– Koje svoje dosadašnje projekte smatrate stubom svog rada?
 
Milan Vračar: Posle 20 i kusur godina, koliko radimo, isfiltrirali smo četiri programska stuba, organizovana prema dominantnoj oblasti kojom se bave. To su: Teatarnova, Muzikanova, Medianova i Futuranova. Prva tri sami sebe objašnjavaju, dok se četvrti - Futuranova bavi ukazivanjem na moguće pravce razvoja kulture, u okviru čega se trudimo da povežemo kulturu s drugim segmentima društva, kao što su: održivi razvoj, ekologija, ekonomija, turizam, IT, preduzetništvo... Fokus nam je uvek na mladima, nadolazećim mladim umetnicima. Najvidljiviji smo bili i najponosniji na segment Teatarnova, a dokazuju to i nagrade, Kao producenti, sarađivali smo sa nekim od najvećih rediteljskih imena sa ovih prostora, poput Olivera Frljića i Dina Mustafića. Neke od naših predstava postavljali smo na scenama nekih od najvećih teatara u Evropi i svetu, među njima su Gorki teatar u Berlinu i La MaMa u Njujorku. Od svih predstava izdvojio bih “Patriotik hipermarket” u režiji Dina Mustafića jer je to bio istorijski projekat, ne samo nakon sukoba na Kosovu, već i pre toga: bila je to prva saradnja neke organizacije iz Srbije i neke sa Kosova. Kroz dokumentaristički teatar, priče ljudi koji žive i koji su povezani sa Kosovom, senzibilisali smo javnost za ovu temu.

– Pominjete Kosovo. Kulturni radnici i umetnici uvek pokušavaju da povežu ono što politika uporno rastavlja. Pokušavaju da zaleče pokidane veze ili da uspostave nepostojeće. Na momente se čini da je to Sizifov posao, jer je i politika uporna u svojim ciljevima koji su u suprotnosti sa težnjama umetnika...

Milan Vračar: Predstava “Patriotik hipermarket”, koju sam pomenuo, završava se rečima: "Treba da pričamo, treba da pričamo"... I to je kao neka mantra nad kojom i publika ostaje zapitana. Mi smo i dalje pri tome, i u tome: moramo da pričamo. Ali, ako sadašnju situaciju uporedimo sa situacijom iz te 2010-2011. godine, sada je, nažalost, možda čak i teže napraviti takvu predstavu. To, naravno, ne znači da ne treba da radimo na tome, ili da treba da prestanemo da pričamo. Uloga kulturnih poslenika je da oni budu najotvoreniji, najhrabriji i najsmeliji. Prosto da pričaju, jer kako god se neko na prvi pogled činio različitim, u ličnom susretu se vide i neke sličnosti.

– Na krilima toga da treba da pričamo, umrežavanje je jedna od mogućnosti da se te priče bolje pričaju, čuju, da brže dopru do što više ljudi. Umrežavanje je ujedno i jedna od boljki nezavisne scene, ali i jedan od načina njenog opstanka. Postoji li uopšte nezavisna scena u Novom Sadu?

Milan Vračar: Vrlo škakljivo pitanje. Ne mogu reći da ne postoji. Postoji, ali vrlo fragmentarna i neorganizovana. Bilo je u nekoliko mahova pokušaja da se ta scena artikuliše nekim zajedničkim zahtevima, da probamo da izlobiramo neke stvari. I u nekim stvarima smo, donekle, imali uspeha, ali sve to se dešava sporadično, kad stvarno nekome prekipi. Tek tada se opet ujedinimo, a voleo bih da se češće ujedinjujemo, jer je realnost nezavisne scene takva da se stalno borimo za goli opstanak. Preopterećeni smo dnevnim borbama i često zaboravljamo, i mi kao Kulturanova, ali i druge organizacije, potrebu za zajedničkim frontom. Što se broja nezavisnih organizacija u Novom Sadu tiče, manje ih je nego u Beogradu. Ne bih da licitiram, ali mislim da ukupan broj ne prelazi 20, bez obzira jesu li one iz sfere pozorišta, filma, muzike... Kada kažem 20, mislim na one aktivne, a ne na fantomske koje se odjednom pojave na konkursima, a osnovane su otprilike juče. Govorim o onima za koje znam da rade i da su neko vreme prisutne na sceni. To, naravno, ne znači da nema mesta za one koji dolaze: mi se borimo upravo za to – da se mladima daju prostor i šansa. Da rezimiram – da li postoji scena? De fakto – postoji. Da li može da bude bolja i organizovanija? Može. Kako to sprovesti – to je pitanje od milion dolara.

– Da li nezavisna scena svojim radom nešto poručuje mejnstrim kulturi? Primećujete li da ona nekad pozajmi ideju sa nezavisne scene, pa je razvije u nekom pravcu? Ima li saradnje između te dve scene?

Milan Vračar: Dešava se, naravno. Vratio bih se opet na primer predstave “Patriotik hipermarket”, posle koje je Miki Manojlović, na isti način, po istom principu, počeo da radi predstavu “Romeo i Julija”. Dešavaju se saradnje između nezavisne i mejnstrim scene. Na primer, mi smo u Novosadskom pozorištu/Ujvideki Szinhaz postavili predstavu “Pod istim krovom” koja govori o migrantskim pitanjima, koja možda danas nisu aktuelna kao ranije...

– Kako nisu? Horgoš, i ono što se trenutno dešava na njemu i na Paliću, govori da i dalje jesu...

Milan Vračar: Nisu možda u onom smislu u kojem su bila kada je bila aktuelna Balkanska ruta... Mi se, dakle, u našim produkcijama trudimo da odgovorimo na alarmantna pitanja i situacije u društvu. Ta naša predstava “Pod istim krovom” nastala je na osnovu istoimene knjige u izdanju “Klia”, dnevničkih zapisa migranta iz Sirije i Nemca čija ga je porodica primila da živi sa njima, nastala je kao deo projekta Port of Dreamers, u partnerstvu sa Dubrovačkim letnjim igrama i Slovenskim narodnim gledališčem Maribor. To je primer saradnje institucija i nezavisne scene. Problemi u takvim saradnjama su mnogobrojni. Institucionalna scena nema dovoljno ljudi, zakopani su u nekim svojim procedurama i slično, zbog čega nezavisna scena ne uspeva kod njih da dobije često čak ni termin za rad. Imamo i drugi primer – Novi Sad je ove godine Evropska prestonica kulture, oni su izgradili neke svoje infrastrukturne kapacitete, imaju šest kulturnih stanica, a Kulturanova, na primer, nije videla nikakav benefit od toga, jer svaki put kada smo tražili neki termin, bio je zauzet zbog nekog njihovog programa. Nadam se samo da će, kad prestonička godina prođe, biti potrebno da se ti prostori popune nekim programima, pa će biti neke konkretne koristi za nezavisnu scenu.

– Gde je u svemu tome publika? Nekad se čini da skoro sve što se dešava u kulturi Novog Sada radi na sistematskom rasterivanju publike. Kako vi stojite sa publikom?

Milan Vračar: Mislim da je tu ključna reč edukacija. Do publike se dolazi kroz edukaciju. Mi držimo pozorišne radionice i vrlo često tako dolazimo do publike. Trudimo se da donesemo neke savremene tehnike rada u teatru, a mlade to zanima, tako se informišu i dolaze na naše programe.

Radimo mnogo na marketingu. Jedan od segmenata rada Kulturanove je pružanje marketinških usluga, održavanje kontakata putem društvenih mreža. Mislim da smo tu dosta dobri i vidljivi. Imamo i dosta dobru video produkciju. Prosto, moramo se prilagođavati sadašnjem trenutku i ovom vremenu. Mladi jesu uglavnom na mrežama i potrebno je samo doći do njih.

– Da li finansije diktiraju vaše programe i u kojoj meri?

Milan Vračar: Neiskreno bi bilo reči da ne diktiraju. Mi imamo svoje strateške planove i ciljeve, svaki od naših programskih stubova ih imaju i trudimo se da budemo dosledni sebi. Ali, kada pravimo strateški plan, moramo imati u vidu koji su sve donatori dostupni i šta je od toga realno moguće za nas. Bez lažne skromnosti, mi smo u Novom Sadu jedna od najuspešnijih organizacija iz domena kulture – u smislu broja projekata koji je podržala Evropska komisija, ali to je uvek stvar nekog kompromisa. Ono što dodatno otežava celu priču sa nezavisnom scenom je nedostatak sluha na koji nailazimo kod gradskih i pokrajinskih institucija. Budžeti njihovih konkrusa često su toliko ograničeni da je, takoreći, nemoguće da se dođe do punog iznosa.

– Mora li kultura danas da bude angažovana kako, na primer, zadaju razne fondacije koje bi finansirale ovdašnje projekte u kulturi, ali samo ako su aktivistički obojeni?

Milan Vračar: Kulturni poslenici, pogotovo sa nezavisne scene, treba da pokažu hrabrost i smelost, i da otvaraju bolna pitanja. Ono što mi radimo, i što nas zanima, uvek je angažovano i trudimo se da u svom radu biramo takve teme. Naravno da nekada i ja odem da vidim nešto što nema predznak aktivizma, nekad se i prijatno iznenadim.

– Šta ste u poslednjih godinu dana gledali, a preporučili biste nekome ko dolazi u Novi Sad da obavezno vidi? Gledate li ono što drugi rade?

Milan Vračar: Moram priznati – ne baš često, ali evo pokušaću da se setim šta me je to oduvalo... Hm... (duga pauza).

– Možda i to što ne možete da se setite nešto govori o sceni? Nije li to malo strašno?

Milan Vračar: Jeste.... Stvarno ne mogu da se setim, a da je bilo dobro... Evo, 'ajde, “Neoplanta”, iako nije tako nova...

– Stara je skoro 10 godina... Kakve odnose imate sa Ministarstvom kulture i da li ono ima neku kulturnu politiku? Gde je vidite, u kom segmentu?

Milan Vračar: To je opet pitanje od milion dolara. Zakon je na trećoj doradi, srećom – rekao bih, jer je užasan, preteran naglasak na nacionalističkoj zaštiti srpskog nasleđa. Kulturna politika postoji, ocrtavaju je akcije Ministarstva kulture. Na primer, Kulturanova je deo Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije i u okviru, i u saradnji sa njom, inicirali smo neke stvari. Poslednja takva akcija, rekao bih sa ograničenim uspehom ili neuspehom, bila je kada smo pokušali da pričamo sa Ministarstvom da se koriguje konkurs za podršku projektima koji su podržani kroz evropske fondove. Na tome mora da se radi. Sada je u toku nova akcija NKSS - "Za dostojanstven rad u kulturi", gde bi osnovna stvar bila da se, kao prvo i osnovno, pravovremeno raspisuju konkursi, što do sada nije bio slučaj, pa mi koji radimo na toj sceni ne možemo na vreme da planiramo. Kako sada stvari stoje, sprečeni smo u tome, pa svoje aktivnosti pomeramo na kraj godine, radimo zbrda-zdola, pokušavamo da sve stignemo, ali takav rad nije u interesu ni publike, ni nas samih, a mislim ni Ministarstva. Nadam se da će novi predlog Strategije i Zakona o kulturi biti bolji, da će se usvojiti neki amandmani koje smo predlagali. Ostaje da vidimo...

Za nas je svakako bitna i strategija vezana za nacionalne manjine, jer mi i u tom polju radimo na kulturnoj saradnji, a to je uglavnom u nadležnosti pokrajinske vlade, definitivno i Ministarstva kulture i Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog. Ima tu akcija i akata Ministarstva i Vlade kroz koje se može čitati šta oni misle i kako se ponašaju prema nezavisnoj sceni i široj društvenoj zajednici... Možemo govoriti o postojanju kulturne politike, ali da je sinhronizovana i usklađena sa evropskom, to svakako nije.

– Primećujete li da se pod plaštom kulture vrlo često predstavljaju estradni programi na ivici populizma? Estrada i zabava jesu potrebne, ali one nisu kultura i čini se da se to često zaboravlja.

Milan Vračar: Novi Sad je idealan primer toga, jer je poznat po tom jednom festivalu čije ime neću pomenuti. Tako su, nažalost, po njemu krojili i titulu Evropske prestonice kulture i sve je zapravo hleba i igara, s vrlo malo suštine. Ono što je kvaka 22 je to što su takvi događaji prilika gde političari mogu da zarade najviše poena, otvarajući ih i slično. Naravno da je kultura mnogo više od toga: ona je istraživanje, aktiviranje, promišljanje, provokacija, debata, razni drugi vidovi i forme dijaloga, što sve, nažalost, ostaje u senci, pogotovo kada ste u gradu u kojem vas pojede jedan takav događaj. Način na koji se mi “borimo” – a ne borimo se direktno jer ne želimo da ulazimo u tu arenu – ali shvatili smo da ljudi, pogotovo mladi, koji su nama ciljna grupa, percipiraju jednu organizaciju preko takvih nekih događaja. Zato mi imamo svoj festival TAKT, čije je 11. izdanje bilo u septembru. Trudimo se da promovišemo mlade kantautore, ali i da imamo govorne programe i debate. Dakle, nije sve samo hleba i igara.

– Šta je ono što vam sledi u skorijoj budućnosti? Na čemu radite?

Milan Vračar: Radimo na mnogo projekata. Trenutno imamo 20 aktivnih evropskih projekata.

– Koliko saradnika imate u asocijaciji, koji su profili umetnika i saradnika?

Milan Vračar. Sedam nas je. Ja sam menadžer u kulturi i medijima, troje su završili ili završavaju žurnalistiku, sa nama je još po jedan ekonomista, reditelj i glumac. Radimo uvek frontalno. Sada su nam u toku različite radionice, a u decembru radimo na projektu Dream teatar koji se bavi drama terapijom sa osobama korisnicima psihijatrijskih usluga.

(SEEcult.org)

*Ovaj projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije - Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.