Bora Babić: Izdavači su odgovorno preuzeli ulogu Kriznog štaba

Bora Babić je žena izuzetnog osećaja za dobre knjige – u njenoj izdavačkoj kući neki su od najvažnijih savremenih evropskih pisaca. Direktorka je Akademske knjige, kuće za koju je Slavoj Žižek rekao da je jedan od razloga “što se nismo vratili u potpuni barbarizam”, a kada se izgovore imena Aleksandra Tišme, Slobodana Šnajdera, Daše Drndić, Radoslava Petkovića, Lasla Vegela, Ota Horvata, Tibora Varadija... onda je jasno i zašto. U intervjuu za SEEcult.org. za neodržavanje ovogodišnjeg Sajma knjiga u Beogradu kaže da je častan potez izdavača koji su, odgovorno, preuzeli ulogu Kriznog štaba.

Bora Babić osvrće se i na teško stanje u izdavaštvu u vreme pandemije, nevidljivost države u kriznoj situaciji u kojoj su se našli i izdavači i pisci, a govori i o književnim nagradama, o tome koliko se danas čita i ko uopšte čita, novim naslovima u planu, značaju promocija koje smatra svojevrsnim žurkama u slavu rođenja knjige, te o nezaustavljivom razvoju jezika, koji Akademska knjiga već godinama prepoznaje, uključujući njegov rodni aspekt.

– Mnogi poslovi danas moraju da nađu i pronalaze nove moduse opstajanja. Društvo ima nove vrednosti, nove tehnologije kroje život drugačije, ali tu su i loše stare navike ljudi. Kako se u svemu tome snalazite kao izdavač?

Bora Babić: S jedne strane, mi izdavači prilagođavamo se novim tehnologijama i vremenu u kojem živimo, ali nastojimo u određenim segmentima da negujemo i tradicionalne načine rada kako se starija generacija ne bi osećala ugroženom. To se odnosi na rad u redakciji, ali i na distribuciju i prodaju knjiga. Već više od jedne decenije autori ne predaju rukopise na papiru. Sve faze rada na knjizi obavljaju se preko računarskih programa. Ipak, neki autori su tradicionalisti, ne veruju u precizno čitanje teksta na ekranu, pa i dalje rade na papiru. Nedavno je jedan autor iz Beograda došao u redakciju s rukopisom na papiru, u prilogu je bio i CD. Kazao mi je da bi se loše osećao da je doneo rukopis samo na USB-u.

– Koliko je pandemija korona virusa promenila izdavaštvo, ili je ono uvek bilo „karantinska“, rovovska borba u svetu kulture? Šta je izdavaštvo izgubilo u ovoj pandemiji? Da li je išta dobilo? Da li je, na primer, više rukopisa jer su i pisci morali da budu kod kuće, pa su više pisali?

Bora Babić: Korona nije mnogo uticala na način rada u redakcijama. Dobro ste kazali, izdavaštvo je „karantinski“ posao. I kada su normalne okolnosti, urednici, prevodioci, dizajneri ili lektori često posao obavljaju u svojoj sobi. Sve faze rada na knjizi zahtevaju mir i tišinu. Korona je najviše promena donela u distribuciji i prodaji knjiga, i to ne samo kod nas, već i u celom svetu. Najbolji pokazatelj za to je uvećanje prometa Amazona u prvom kvartalu ove godine za 44% u odnosu na isti period prethodne godine. Slično je i u Srbiji – ne znam da li postoje statistički podaci, ali moje iskustvo u Akademskoj knjizi potvrđuje slično pravilo. Većina knjižara je bila prinuđena da svoje lagere virtuelno preseli na veb-šopove.

Kada govorimo o novim rukopisima u vremenu pandemije, nisam primetila da su ozbiljni pisci bili produktivniji. Mnogi od nas tokom epidemije došli smo u iskušenje da prvi put nešto napišemo, no pitanje je koliko je novonastalih rukopisa vredno pažnje.

– Da li vam je žao što nema Sajma knjiga? Mnogi čitaoci ne razumeju zapravo zašto izdavačima nije odgovaralo da se on održi? Obični ljudi misle da je to „pandemijska kvaka 22“ jer onolike velike manifestacije su se održale poslednjih meseci, sa vrlo labavim ili lošim pandemijskim navikama... U čemu je suština priče?

Bora Babić: Najveći gubitnici neodržavanja 65. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga su izdavači i ljubitelji knjiga, ali Sajam knjiga nedostaje i piscima, prevodiocima, lektorima, korektorima, dizajnerima, odnosno svima koji su vezani za knjigu. Izdavači su se cele godine pripremali kao da će se Sajam održati. U septembru se naglo pogoršala epidemiološka situacija u Srbiji. Krizni štab nije preduzeo nikakve mere, već je sve prepustio individualnoj odgovornosti građanina. Beogradski sajam knjiga je najmasovnija manifestacija u regionu koja se održava u zatvorenom prostoru. Za vreme Sajma izdavači svakodnevno angažuju nekoliko hiljada ljudi koji rade na štandovima. To su uglavnom mladi ljudi koji se još nisu vakcinisali. Ovaj put su izdavači bili jedinstveni, procenili su da je važnije sačuvati zdravlje i neodržavanjem Sajma donekle sprečiti prenošenje virusa. To je časna i moralna odluka, jer su izdavači preuzeli ulogu Kriznog štaba. Ako bismo se upustili u dalju analizu, verovatno bismo morali postaviti pitanje i o ekonomskoj opravdanosti Sajma knjiga. Često zaboravljamo da se organizacija Sajma najvećim delom finansira novcem izdavača i zato on mora biti isplativ svim učesnicima. Ove godine Grad Beograd je bio prihvatio da subvencioniše troškove zakupa u iznosu  50% neobrađenog prostora, međutim, taj iznos bi pokrio 20–25% ukupnih troškova svakog izdavača.

– Šta biste rekli o tome kako se država ponela prema izdavačima u doba pandemije? Da li je bila sapatnik i saradnik, ili pasivni ignorant?

Bora Babić: U doba pandemije izdavači su imali isti tretman kao bilo koji drugi privredni subjekat. Primili smo državnu subvenciju za isplatu ličnih dohodaka. Nismo dobili nikakve dodatne subvencije za izdavačke projekte. Namenski budžeti za projekte u kulturi Republike, Pokrajine i Grada Novog Sada nisu se menjali, ostali su slični kao i u prethodnim godinama. Budžet za otkup knjiga je ostao isti kao što je bio pre korone. Drugim rečima, država je bila nevidljiva.

– Kako pratite savremenu književnost? Vaša kuća ne podleže populističkim naslovima, ako su neki hiperaktuelni, kao na primer „Familia grande“, oni su u službi važnosti pokretanja javnog diskursa na neku goruću temu, u ovom slučaju o pedofiliji i nasilju nad ljudima. Kako se opstaje bez populističkih naslova?

Bora Babić: Pre 15 godina, kada sam osnovala izdavačku kuću, cilj mi je bio da se bavim objavljivanjem knjiga najboljih svetskih i domaćih autora iz oblasti društvenih i humanističkih nauka i lepe književnosti. Želela sam da knjigama koje objavljujemo pomognem svima nama koji ih čitamo da bolje razumemo svet. Ako sam to uspela mereno u mikronima, moj san se već ostvario. Povodom 15. rođendana Akademske knjige, Slavoj Žižek je napisao: „Akademska knjiga je izdavačka kuća koja treba intelektualcu kao zrak koji diše… Akademska knjiga je jedan od razloga što se nismo vratili u potpuni barbarizam“.  Žižekove reči su veliki kompliment izdavačkom programu Akademske knjige i meni lično. Naša kuća je objavila više dela koja su pokrenula javni diskurs u društvu, knjiga Kamij Kušner „Familia grande“, koju ste pomenuli, pokazuje da se i u francuskom društvu, koje je mnogo razvijenije i liberalnije od našeg patrijarhalnog društva, pedofilija zataškava(la), a činili su to najbliži članovi porodice. Kamij Kušner je imala snage da progovori javno o tom obliku nasilja.

Veoma je teško opstati sa izdavačkim programom koji nije populistički, već je namenjen intelektualnoj čitalačkoj publici. Opstajemo samo zahvaljujući mojem dubokom uverenju, ali i uverenju mojih saradnika, da radimo posao koji je veoma važan, jer dugoročno donosimo dobrobit našoj kulturi, ali i kulturama u regionu, budući da se izdanja Akademske knjige čitaju u svim državama u kojima se govori sličnim ili istim jezikom.

– Da li ste vi, Boro, izdavač ili izdavačica? Pratite li te društvene dileme? Je li rodnost jezika prava (jedna od pravih tema) ili predstavlja skretanje s glavne teme? Koja je tema zapravo „najpravija“, odnosno najvažnija danas?

Bora Babić: Akademska knjiga je izdavačka kuća, a ja sam izdavačica. Srpski jezik se razvija i to je nezaustavljiv proces. U velikom broju izdavačkih kuća u Srbiji poštuje se rodnost jezika, naročito poslednjih deset godina. Meni niko za proteklih 15 godina nikad nije postavio pitanje zašto u našim knjigama piše urednica, lektorka, dizajnerka, profesorka, prevoditeljka itd. Tek kada je usvojen Zakon o rodnoj ravnopravnosti, počele su javne polemike. Do usvajanja Zakona lingvisti i ostali jezikoslovci su spavali dubokim snom.

– Da li se bar pisci njome bave? Šta biste rekli da je zapravo Weltschmerz savremenog pisca u Srbiji danas?

Bora Babić: Teško je biti pisac u maloj i siromašnoj kulturi kakva je Srbija. Verovatno samo nekoliko najtiražnijih pisaca može živeti od pisanja. Pa čak i oni pisci koji imaju sreće da budu prevedeni na neki strani jezik u inostranstvu objavljuju knjige u malim tiražima. U mnogim evropskim zemljama pisci dobijaju stipendije za pisanje novih knjiga. Obezbediti materijalnu egzistenciju piscu dok piše veoma je važan stimulans za kreaciju. U našoj zemlji postoji preko 100 književnih nagrada. Te nagrade često nemaju novčani deo, pa se priznanja završavaju plaketama.  

Weltschmerz savremenog pisca u Srbiji je NIN-ova nagrada, za kojom mnogi pisci čeznu, a u narednim godinama to će verovatno biti i novoosnovana nagrada „Beogradski pobednik“, jer će svakom piscu koji je dobije umanjiti egzistencijalne probleme.

– Vegel je vaše izdavačko čedo. Jedan od najvažnijih evropskih pisca, prvi posle Tišme, mnogi kažu, a Želimir Žilnik je nedavno ustvrdio da može rame uz rame uz njega... Oto Horvat je vaš, takođe. Ti su pisci potekli iz manjinske kulture koja živi u Srbiji, ali iz zajednice koja tačno ispoveda dušu svih normalnih ljudi. Koga ćete uskoro još objaviti?

Bora Babić: Naročito sam srećna što Akademska knjiga objavljuje novosadske pisce: Aleksandra Tišmu, Radoslava Petkovića, Lasla Vegela, Ota Horvata, Franju Petrinovića, Mladena Jakovljevića, Nebojšu Milenkovića, Tibora Varadija, ali i pisce iz regiona kao što su Daša Drndić i Slobodan Šnajder. U januaru naredne godine objavićemo novi roman Damira Zlatara Freya „Hrvatska Medeya“. Laslo Vegel je veliki evropski pisac, njegovi romani će se u budućnosti još više čitati i ja sam veoma počastvovana što objavljujemo njegove knjige.

– Šta Vi trenutno čitate i kako birate naslove, da li je preporuka najvažnija ili se uvek oslanjate na lični čitalački ukus? Koji Vas savremeni autor opseda? Za koga mislite da nije dovoljno dobro percipiran u javnosti?

Bora Babić: Trenutno čitam francuskog pisca, dobitnika Gonkurove nagrade Žana-Pola Dibou i njegov roman „Nije svima isto na ovom svetu“ u prevodu Tamare Valčić Bulić, a naporedo radim poslednju proveru dva PDF-a, uoči slanja u štampariju – Hegelove knjige „Enciklopedija filozofskih nauka“ i knjige Ksenije Vidmar Horvat „Imaginarna majka. Rоd i naciоnalizam u kulturi 20. vеka“.

Nije teško birati naslove za objavljivanje, zahvaljujući internetu ceo svet imamo na dlanu. Akademska knjiga sarađuje s najprestižnijim izdavačima u Evropi i Americi, kao što su „Suhrkamp“, „Gallimard“, „Seuil“ „Actes Sudׅ“, „C. H. Beck“, „Oxford University Press“, „Harvard University Press“ itd. Od svih izdavača sa kojima sarađujemo redovno dobijamo kataloge. Izvestan broj knjiga predlažu urednici i drugi saradnici. Akademska knjiga okuplja sjajne intelektualce, i svi su oni na neki način, posredno ili neposredno, zaslužni za izvanredan izdavački program. Zaista sam svima njima neizmerno zahvalna.

Od osnivanja Akademske knjige najviše me opseda Slavoj Žižek. Objavili smo šest njegovih knjiga, a objavila bih i mnogo više da sam bila u mogućnosti. U javnosti nije dovoljno percipiran pisac Mladen Jakovljević. Objavili smo dva njegova romana „Izbledele duše“ i „Kad se vratim“. Jakovljević pripada najmlađoj generacije srpskih pisaca. Obe knjige su mu izvanredne, volela bih da ga što više ljudi pročita.

– Čemu služe promocije danas, imaju li smisla? Primećuju se na njima maltene isti ljudi, mali broj u odnosu na čitalački potencijal. Kome su promocije važnije: autoru, izdavaču ili publici?

Bora Babić: Ja promociju shvatam kao malu žurku koja se organizuje u slavu rođenja Knjige. Na promocije uglavnom dolaze prijatelji, svi oni koji bi rado došli na rođendan njenog tvorca. Zato promocija ima smisla – da se podeli radost dolaska na svet nove Knjige.

– Šta biste rekli, ko danas čita knjige? Odnosno, čitaju li se knjige? I da li se ne čitaju toliko mnogo jer su ljudi u suštini zaokupljeni sami sobom ili dnevnom centrifugom, pa su zato nesposobni da se koncentrišu na bilo šta kad dođu do malo slobodnog vremena, ili su u suštini ljudi postali manje pismeni u tom smislu da ne shvataju važnost prostora između korica jedne knjige koji im može pomoći da bolje shvate sebe?

Bora Babić: To je teško pitanje. Ne znam ko danas najviše čita, ali znam da se knjige i dalje čitaju. Činjenica je da se manje čitaju u odnosu na drugu polovinu XX veka jer nam slobodno vreme oduzimaju mediji i društvene mreže. Drugi problem je što liberalni kapitalizam u kojem živimo traži da sve više i duže radimo, a time nam se skraćuje slobodno vreme. Jedan broj čitalaca traži knjige koje će ih zabaviti, a druga grupa traži knjige iz kojih će naučiti nešto novo, ili koje će ih navesti na drugačije promišljanje sveta.

– Jesu li reklama i društvene mreže prijatelj izdavaštva ili neko ko suštinski potkopava tu sferu kulture? Koja je najbolja reklama za knjigu?

Bora Babić: Nažalost, često dobro osmišljena reklama odlično prodaje lošu knjigu. Međutim, vest o dobroj knjizi takođe se mora plasirati u javni prostor kako bi se za nju čulo da postoji. Mi dobijamo porudžbine iz Japana, Australije, Kalifornije, iz celog sveta. Sreća je kada se etablirate kao izdavač koji objavljuje kvalitetne naslove, onda vas čitaoci permanentno prate. Nedavno smo preko Fejsbuka dobili duhovitu ali veoma stimulativnu poruku jedne naše čitateljke. Napisala je: „Gotovo sve što izdate – ja bih čitala. Polako, ljudi! :'-)“

(SEEcult.org)

*Foto: privatna arhiva

*Podrška: Međunarodni fond za pomoć organizacijama u kulturi i obrazovanju 2021. nemačkog Saveznog ministarstva inostranih poslova, Gete instituta i drugih partnera: www.goethe.de/relieffund