Kultura i korona: Željko Hubač - Pandemija kao katalizator procesa propadanja teatra

Dramski autor Željko Hubač smatra da je pandemija korona virusa drastično uticala na situciju u oblasti pozorišta u Srbiji, koja se već godinama pogoršava, zbog čega ocenjuje i da će se teško oporaviti. Hubač je u intervjuu za portal SEEcult.org naveo da je produkcioni kolaps, kao jedna od posledica pandemije, doveo do obesmišljavanja postojećeg sistema organizacije pozorišnog života, a na površinu je isplivao i problem neadekvatnog menadžmenta.

- Na koji način je pandemija korona virusa promenila Vaš način rada?

Željko Hubač: Smanjen mi je obim angažmana u teatru, ali sam, spletom okolnosti, imao značajniji scenaristički angažman, s obzirom da su se ove godine intenzivno snimale TV serije.

- Koje probleme pozorišne, odnosno filmske scene vidite kao ključne pre pandemije i kako je na njih uticala pandemija u Srbiji? Ako kažemo da je pandemija pojačala društvene simptome koji su već postojali, koje je procese u sferi umetnosti i kulture dovela u prvi plan?

Željko Hubač: O tome sam u više navrata javno govorio, ali da ponovim - proces propadanja srpskog pozorišta, usled nedostatka sistema, u kontinuitetu traje već godinama, što je dovelo do toga da prethodna, 2019. godina, bude najlošija u našem teatarskom životu u poslednjih nekoliko decenija. Broj premijera je bio na istorijskom minimumu - u proseku četiri po pozorištu, više od 80 odsto kritika tih predstava bilo je neagativno, a zabeležen je pad posete između 10-20 odsto.

Nedostatak adekvatnog sistema, tj. višegodišnje nerazumevanje mnogih instanci vlasti o tome koje su specifičnosti procesa rada u teatrima, počelo je da uzima vidljivi danak. Većina pozorišta je pre samo desetak godina imala po šest do čak deset premijera u sezoni. Jedan od uzroka porazne slike stanja u našem pozorištu je zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, što je u kombinaciji sa stalnim smanjivanjem broja zaposlenih dovelo najpre do problema u brojnosti i strukturi ansambala, a mladi glumci su, permanentnim smanjenjem prostora za rad i usled nemogućnosti da se zaposle, dovedeni na ivicu egzistencije. Iz istih razloga, teatri imaju velikih problema i sa nedostatkom ljudi u tehnici i stručnim službama, a uporedo sa tim su se usložnjavale i birokratske procedure, kao što je sprovođenje javnih nabavki koje su, u mnogim slučajevima, inkompatibilne s pozorišnim procesom. Iako struka godinama upozorava na sve to, ne samo da nije bilo reakcija nadležnih, nego su teatri počeli da ostaju i bez osnovnih zanimanja, što je dovelo do apsurdne situacije da, na primer, jedno profesionalno repertoarsko pozorište u Srbiji (Kraljevačko pozorište) nema sistematizovana radna mesta za majstora svetla, tonca, inspicijenta i suflera, pa mora da ih angažuje honorarno da bi izvodilo repertoar.

Zakon o radu i Zakon o kulturi ne prepoznaju specifičnosti procesa rada u pozorištima, ali toga ima čak i u Uredbi o koeficijentima kojom se regulišu primanja i definišu radna mesta zaposlenih u teatru. U ovoj Uredbi piše da sufler mora da ima minimum višu stručnu spremu. Na kojim visokim školama u Srbiji se školuju sufleri? Dekorateri su izuzetno niskim platama svedeni na nivo običnih fizičkih radnika, jer Uredba ne vodi računa o složenosti njihovog scenskog posla. Pozorišni krojači i šnajderi koji u teatru kreiraju i šiju stilske kostime, tretirani su kao i oni u industriji koji rade najjednostavnije lon poslove. Odumiru nam umetnički zanati jer Uredbom nisu prepoznati kao specifični i uskoro ćemo, uled nedostatka kvalifikovanih i iskusnih majstora u radionicama, imati konfekcijske dekore, jer neće imati ko da napravi scenografiju iz epohe.

- Šta je unazađeno tokom pandemije u oblasti u kojoj radite?

Željko Hubač: U teatru skoro sve. Produkcioni kolaps je doveo do obesmišljavanja postojećeg sistema organizacije pozorišnog života u Srbiji, a na površinu je isplivao i problem neadekvatnog menadžmenta.

- Da li postoje pojave koje tokom pandemije prepoznajete kao pozitivne? Da li su se pojavile neke nove umetničke forme ili prakse podstaknute pandemijom?

Željko Hubač: Nažalost, nisam prepoznao ništa što bi bilo vredno pažnje.

- Koliko se menja percepcija umetnosti kada se ona posmatra uživo - u pozorištu ili bioskopu, ili onlajn, na internetu - na monitoru?

Željko Hubač: Menja se suštinski! Naime, suština pozorišnog čina je u interakciji publike i izvođača. Izvođači osećaju reakciju publike, pulsiraju sa njom, čime publika postaje sastavni deo pozorišnog čina. I svaki pozorišni čin je, upravo zbog te interakcije, jedinstven. Ne postoje dve iste predstave, kao što ne postoji ni unisona reakcija publike, a ta različitost u gledalištu takođe utiče na individualni doživljaj pozorišnog čina, naravno u manjoj meri.
Što se tiče gledanja snimaka pozorišnih predstava, oni se u pozorišnoj praksi tumače samo kao informacija o predstavi.

- Izvesno vreme tokom pandemije pozorišta i bioskopi su radili relativno normalno. Koliko ste posećivali predstave i projekcije i da li te posete (ako ih je bilo) dobijaju nove nivoe značenja u odnosu na period pre pandemije?

Željko Hubač: Išao sam u pozorište onoliko intenzivno koliko je pozorišni život bio intenzivan. Dakle, mnogo manje nego pre pandemije. Video sam nekoliko premijera, aktivno sam učestvovao na dva festivala. Gledanje predstava pod maskama, u polupraznim salama, je nova realnost, ali svakako nije prijatan osećaj. A ukoliko se u pozorištu, iz nepozorišnih razloga (što maske i prored između sedišta jesu) osećate neudobno, onda to svakako utiče na percepciju.

- Kakvu ulogu u posredovanju umetničkih sadržaja za vreme pandemije (još uvek) imaju umetnici; institucije; vaninstitucionalne organizacije, mediji?

Željko Hubač: U uslovima u kojima je izvođenje pozorišne predstave, s obzirom na pandemiju, svojevrsni podvig, kriterijumi se spuštaju, a s obzirom da su izoštreni kriterijumi važni za svaki oblik posredovanja umetničkih sadržaja, pandemija je uticala negativno na sve oblike pomenutog posredovanja.

- Kako ocenjujete rad Ministarstva kulture i informisanja u prethodnom periodu i koje biste korake predložili novoj ministarki kulture i informisanja za vreme pandemije i u periodu po njenom završetku u pogledu kulturne politike, posebno u odnosu na oblast Vašeg delovanja?

Željko Hubač: Aktivno i prilično agresivno delovanje tzv. Saveta za kreativne industrije kao svojevrsnog paralelnog ministarstva kulture tokom mandata prethodnog ministra, dovelo je do toga da je Ministarstvo kulture marginalizovano do te mere da su bitne odluke (posebno ne kadrovske) donošene samo formalno u Ministarstvu, a suštinski u pomenutom Savetu. Pritom, taj sukob nije bio vezan za strategiju razvoja kulture, jer strategija suštinski nije postojala (iako je formalno promovisana kao akt), već je to bio interesni sukob, tačnije utilitaristički. Novoj ministarki kulture preporučujem da, pre svega, vrati Ministarstvu ingerencije koje mu po zakonu pripadaju, a da, samo ukoliko za to ima potrebu, pomenuti Savet za kreativne industrije koristi u sladu sa njegovim nazivom, dakle kao savetodavno telo.

Što se tiče pozorišta, tu imam vrlo konkretne predloge. Najpre, uvećanje budžeta za kulturu, makar simbolično. Zatim, u kratkom roku treba stvoriti zakonske i finansijske uslove za kvalitetnu kadrovsku popunu u teatrima, naći način da se povećaju plate u umetničkom, ali i u neumetničkom sektoru pozorišta, naravno u meri finansijskih mogućnosti države, i odrediti jasne parametre kojima se objektivno može valorizovati rad menadžmenta – pre svega umetnički dometi, a nakon toga i finansijski rezultat. Na duži rok, posle temeljne javne rasprave u kojoj bi učestvovali svi relevantni pozorištnici, a u srpskom teatru radi svega nekoliko hiljada ljudi, neophodno je doneti Zakon o pozorištu, s obzirom na neusaglašenost mnogih zakonskih akata koji se tiču teatra.   

- Kako vidite budućnost scene i svoje profesije nakon pandemije?

Željko Hubač: Pandemija je svojevrsni katalizator procesa propadanja teatara koji su osuđeni da već dve decenije rade u haosu, a koji proizvodi izostanak sistema. Bojim se da nakon pandemije mnoga naša pozorišta neće biti u stanju da proizvedu kvalitetne predstave, te da će redovno izvođenje repertoara, kakvo smo imali pre pandemije, biti ozbiljno ugroženo.

- Koja su, prema Vašem mišljenju, 3 najznačajnija događaja u 2020. godini u oblasti kulture u Srbiji (bilo pozitivna, bilo negativna), i zašto?

Željko Hubač: Činjenica da je u uslovima pandemije održano vrlo zanimljivo Sterijino pozorje, koje je, pritom, skrenulo pažnju na nekolicinu vrlo talentovanih mladih autora i izvođača, po meni je najznačajniji događaj u teatru u 2020. godini. Takođe, važno je apostrofirati i repertoarski iskorak koje je načinilo Beogradsko dramsko pozorište. U izuzetno negativan kontekst bih stavio činjenicu da su slobodni umetnici, posebno oni koji nisu ćlanovi esnafskih udruženja, ostali bez adekvatne pomoći.

*Naslovna fotografija: privatna arhiva 

(SEEcult.org)