Kritika na delu: No Longer and Not Yet (2/3)
No Longer and Not Yet, diSTRUKTURA (Milan Bosnić i Milica Milićević), Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd, 5. april - 13. maj 2019.
2/3 Kritičar na delu: Milan Popadić, istoričar umetnosti
U nastavku serijala Kritika na delu o izložbi umetničke grupe diSTRUKTURA u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, koja se bavi promenama i liminalnim prostorima u Savamali poslednjih godina, istoričar umetnosti Milan Popadić ukazuje da budućnost koja se predlaže na tom prostoru ignoriše prethodno vreme, odnosno ranije opravdane ideje o silasku grada na reke.
“Poigravanje sa odnosima prošlosti, sadašnjosti i budućnosti uvek sugeriše kulturno razumevanje vremena, gde smo jasno podelili šta se kada dešava – nešto je prošlo, nešto je sada, a nešto će se desiti, nešto očekujemo. To je vrlo specifična podela vezana za moderno društvo, nešto što možemo da pratimo od kraja 18. veka ili nešto malo ranije, a za ovu temu je zanimljivo to što je ta podela zapravo vršnjak svih ovih elemenata – grada, umetnosti, čoveka u gradu i umetničkog odgovora na grad. Umetnost od početka ima direktnu vezu sa konceptom vremena, i upravo tako su se drugi aspekti modernog društva stalno pozivali na budućnost. Gradimo nešto da bismo došli negde, iako je poznato da nam to nešto stalno izmiče, ali zato stalno treba da idemo napred, stalno se razvijamo. Umetnost ima, ili se izborila za privilegovanu poziciju da posmatra vreme iz druge perspektive i njen kvalitet je u tome što može da savlada vreme, jer dobra umetnost je dobra - i ona od pre stotinu godina i ova koja sada nastaje. Esencijalni kvalitet toga jeste da (umetnost) prepozna šta je to što je specifičnost trenutka u kojem se ta budućnost očekuje ili, primećujući to što će tek biti, prepoznajući tragove te budućnosti sada, ona ostaje trajno svedočanstvo jednom veoma specifičnom prostoru i vremenu na jednoj, u ovom slučaju, specifičnoj lokaciji”, naveo je Popadić povodom izložbe “No Longer and Not Yet”.
Kada je reč o gradu, Popadić navodi da verovatno ne postoji prezicnija formulacija od one koju je uočio Luis Mamford - da vreme u gradu postaje vidljivo.
“I ono što u gradu vidimo zapravo su neke prošle budućnosti, slojevi budućnosti koje se nikada nisu desile, nego su stale u nekom trenutku svog razvoja… To je i očekivana stvar, jer ne desi se uvek da se ostvari ono što je neko zamislio. Ali, ti slojevi različitih budućnosti se prepoznaju i to su vizije nekadašnje budućnosti. Umetnost oblikovanja grada je nešto što može da pomiri te vizije. Međutim, reakcija koju vidimo u ovom prostoru (Savamale) je zapravo ideja da budućnost koja se ovde predlaže ignoriše prethodno vreme u onom stalnom pozivu silaska na reke koji je bio opravdan i prisutan veoma dugo na prostoru Savskog amfiteatra. Došlo se zapravo do jednog paradoksa – možda neki elementi arhitekture i urbanizma silaze (na reku), ali nije sigurno da su to elementi grada Beograda. To je neka struktura koja se suprotstavlja gradu. Dakle, ako nešto silazi, ono bi trebalo da poziva i da otvara, a u ovom slučaju imamo situaciju da pravi strukturu koja je gotovo zasebna, koja je jasno uočljiva u odnosu na ostatak grada, a zapravo u vezi sa organskim razvojem grada ima malo veze. Otuda ona očekivana budućnost koja izmiče postavlja bitno pitanje – za koga je ta budućnost? Da li je zapravo naša budućnost ovakav ambijent, a nešto što nastaje tamo zapravo pripada nekom drugom?”, naveo je Popadić.
Popadić posebno ukazuje u tom smislu na dosadašnje planove o Savskom amfiteatru.
“Ta istorija nije duga i nju je moguće sagledati, dokumentovati i uočiti šta su bile vizije ovog prostora. Postoji tu veoma simpomatična politička vizija. Beograd je grad, ali i glavni grad Republike Srbije. Dakle da bi se nešto veliko desilo u ovom gradu potrebno je saglasje, gotovo simfonija gradske i republičke vlasti, i evidentno je da su radovi počeli kada je to saglasje ostvareno, a to zapravo znači da interes nije vezan samo za grad, nego za predstavu o Beogradu kao glavnom gradu. Zato govorim o prethodnim idejama koje su podrazumevale na ovom prostoru – već od 80-ih godina naovamo, sadržaje dugačijeg karaktera, namenjene kulturi i drugim potrebama. Možda je to bilo utopijski - u ovom vremenu je veoma naivno pomisliti da bi neko uložio takva sredstva da se zapravo realizuju takvi projekti, pa moramo da uzmemo u obzir i vreme kada su se takve ideje postavljale, ali ono što se može uočiti na nivou materijalne strukture tih projekata jeste da su poštovali nasleđe grada. Ti (predlagani) objekti nikada nisu ugrožavali zaleđe, već su bili smišljeni kao deo grada, nešto što bi grad, koji ima neku svoju visinsku regulaciju i te platoe koji se do reka spuštaju, poštovao, uočavajući pozicije onoga što se na tom prostoru može desiti. Sada to ide u nekom drugom smeru”, naveo je Popadić.
Ističući da je pozicija umetnosti takva da ukazuje na specifične odnose grada, Popadić navodi ulogu umetnika da prati promene, registruje i ukazuje na njihov značaj, pri čemu njegova realnost pripada njemu.
“On suprostavlja svoje delo viziji koja nije njegova, ali ne upada u zamku da postaje deo nečijeg fantazma koji bi bio nametnut, nego reaguje na ono na što, zahvaljujući svojim umetničkim, intuitivnim sposobnostima, smatra da treba reagovati”, naveo je Popadić, dodajući da je i u slučaju diSTRUKTURE zanimljivo u tom kontekstu videti šta neko ko ima izoštreno oko za urbani pejzaž izdvaja kao glavne tačke na koje treba obratiti pažnju - koje su to vizure, materijali, ključne reči, pogledi, kakav je vizuelni iskaz toga što se tamo može videti…
Budući da je na izložbi i rad koji je nastao pre šest godina, ali bi “verovatno mogao da nastane i u ovom trenutku, i to ne samo na ovom mestu”, Popadić konstatuje da to ukazuje na trajan problem, ali i važan otklon od dnevno-političkih konotacija.
“Jedno od mogućih izvorišta bi bila dnevno-politička situacija, odnosno kontekst. Čini mi se da uloga bilo kakve strukovne rasprave, bez obzira o kojoj struci je reč, ne sme sebi da dozvoli da upadne u dnevno-politički kontekst. Ako je nešto zaista profesionalna kritika, ona se čuva upravo tako što je profesionalna”, naveo je Popadić, smatrajući da bi “pravi politički značaj tog bavljenja upravo bilo nemešanje u dnevnu politiku, već svest o tome da je to zajednički problem” koji možda i ne može da se reši, ali može da se ukaže na njega.
“U tom smislu reakcije različitih udruženja arhitekture, arheologa i drugih institucija zapravo pripadaju specifičnoj kritici koja - da bi bila efikasna - zahteva preciznost hirurškog noža. Dakle, jasno i precizno, bez obaziranja na to šta je dnevno-politička konotacija”, dodao je Popadić, smatrajući da se u suprotnom upada u fantazam koji ne donosi bilo šta.
Umetnost, kako je naglasio, ipak ima malo drugačiji status.
“Pitanje angažovanosti umetnosti je veliko pitanje. Dobra umetnost je angažovana zato što je dobra i najveći angažman koji umetnost može da ponudi je upravo to - da se stvori delo koje je dobro kao umetničko delo. Jedan od kriterijuma šta je dobro umetničko delo jeste to da potrajava u vremenu i upravo zato što je dobro ono će svedočiti i o političkim promašajima”, naveo je Popadić.
Ostali oblici angažovanja, kako je dodao, svakako podrazumevaju građanski aktivizam koji je potreban, ali ga treba razlikovati od angažovanja koje se odnosi na profesionalne orijentacije delovanja, jer i upućuje na druge vrste aktivacija.
“Ovde možemo da se poslužimo profesionalnim znanjima koja mogu da pomognu u izgradnji sveta, a zapravo na bazi pouzdanih i tačnih znanja ili - što je metafora lekarskog zanimanja - tog oštrog hirurškog noža koji će ukazati na problem. Ne verujem da tupim nožem može nešto da se uradi”, dodao je Popadić.
*U prvoj od tri epizode serijla Kritika na delu o izložbi “No Longer and Not Yet” umetničkog para diSTRUKTURA govorio je istoričar umetnosti Saša Janjić.
_ _ _
Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC "Filmart“, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016/2019. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.
Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2018.
Partner: SEEcult.org, Beograd
Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović
(SEEcult.org)
