Analogne prepreke digitalnog razvoja (3) - standardi

Ustanovama kulture u gradovima Srbiji, koje su angažovane ili zainteresovane za digitalizaciju kulturnog nasleđa, nisu dovoljni pravilnici i smernice koje se tiču tog procesa – sudeći prema diskusijama održanim u Novom Sadu, Kraljevu, Kragujevcu i Zrenjaninu, u okviru projekta “Vodič kroz digitalizaciju kulture”.

Imajući u vidu probleme nedostatka ljudskih kapaciteta i finansijskih sredstava za nabavku opreme, u diskusijama je često pomenuta i ocena da je neophodna nacionalna strategija sa jasnim definicijama, standardima digitalizacije i čuvanja digitalizovanog sadržaja kako se ne bi ponovila situacija da promena vlasti utiče na ceo proces.

Kao primer, u diskusiji u Kraljevu naveden je projekat Eternitas, koji je zvanično počeo 1. novembra 2011. godine, a proistekao je iz projekta razvoja jedinstvenog muzejskog informacionog sistema Srbije – MISS, koji je definisan još u prvoj polovini 90-ih godina u Narodnom muzeju u Beogradu, kao centralnoj muzejskoj ustanovi zaštite.

Obuku za rad u aplikaciji prošlo je više od 250 stručnjaka iz osamdesetak muzeja u Srbiji, koji su za to dobili i sertifikat, započeto je punjenje baze, postavljena je onlajn, jer je cilj bio da se objedine svi podaci o kulturnoj baštini koja se nalazi u domaćim muzejima, uz primenu međunarodnih i nacionalnih muzeoloških standarda. Projekat je, kako je rečeno, odjednom utihnuo, po svemu sudeći zato što je pripadao prethodnoj vlasti. Veliki broj ustanova ga je, međutim, ozbiljno shvatio i dosta je urađeno. “Sada izgleda kao da nismo ništa radili, kao da smo resetovali i računar, jer pojavila se nova gripacija ljudi koja ignoriše taj projekat i sada kao da počinjemo od nule”, rečeno je tokom diskusije. Eternitas je i dalje dostupan i mogu da se unose podaci u njega, ali sada se, kako je rečeno, govori o novom programu, koji nije kompatibilan sa ovim starim. Etnografski muzej u Beogradu je obradio oko 50.000 artefakata, a “sada kao da nisu ništa radili”.

“Hoće li svaka promena vlasti doneti novu strategiju i zaključak da smo džabe krečili?”, pitanje je koje se čulo više puta u diskusijama, uz ocene da je neprihvatljivo da aplikacije ili zahtevi za unošenje metapodataka zavise od aktuelne vlasti.

“Problem je što uložite veliki trud u to, a onda odete na seminar u Ministarstvo kulture i kažu da poslušamo mlade ljude koji su razvili novu aplikaciju. Pitamo ih – koliko ste vi godina radili na tome, jer imate biblioteke osnovnih škola, srednjih, fakulteta, specijalne, opšteg tipa, pa arhive, muzeje… Oni nemaju pojma šta sve imaju u toj mreži, a napravili su aplikaciju. Od koga onda da očekujemo uputstvo?”, rečeno je u diskusiji u Kraljevu.
 
Prema mišljenju učesnika rasprave u svim gradovima, trebalo bi izraditi strategiju koja bi definisala šta, kako, gde, zašto i ko radi, te napraviti centralni registar umrežen za unošenje podataka i dostupan svima.

Pravilnik o bližim uslovima za digitalizaciju kulturnog nasleđa, koji je Ministarstvo kulture usvojilo protekle jeseni, kao i nešto ranije usvojeni Pravilnik o bližim uslovima za digitalizaciju bibliotečko-informacione građe i izvora, koji je inače bio prvi pravni akt u oblasti kulture u vezi sa digitalizacijom, za većinu ustanova kulture – kako se pokazalo u diskusijama, previše su uopšteni i po principu “može biti, ali ne mora”.

“Niko ne zna šta je tačno digitalizacija, šta treba da se digitalizuje, nemamo ni čime, a nemamo ni ljude”, jedna je od ocena koja se čula u diskusiji u Zrenjaninu.

Predstavnici ustanova kulture stoga osećaju kao da su prepušteni sami sebi.

“Ne postoje standardi, aplicirana sredstva se odobre ili ne, svako po svom nahođenju nabavlja opremu, svako digitalizuje u formatima za koje misli da treba to da se radi…”, čulo se u diskusijama, uz ocene da ne treba izmišljati toplu vodu, jer većina rešenja može da se preuzme u od susednih zemalja koje su odmakle u procesu digitalizacije.

Budući da su se biblioteke u procesu digitalizacije pokazale kao najnaprednije, predstavnici tih ustanova ukazuju i da se upravo njihov rad zasniva na striktnim pravilima, jer da njih nema, ne bi ni biblioteke postojale. Stoga je potrebno detaljno definisati način digitalizacije građe, skeniranja, unošenja metapodataka i njihovog pretraživanja.

“Za bibliotekarski ukus, Pravilnik o digitalizaciji je vrlo neprecizan. Biblioteka zahteva da se zna svaki detalj. To što se tamo nabraja to znamo i sami”, jedna je od češćih opaski koja se čula u diskusiji.

I sam pojam digitalizacije, kako je ocenjeno, upotrebljava se u najrazličitijim kontekstima, pa se pod njim podrazumeva i elektronski izvod iz matične knjige, iako je to zapravo samo elektronski dokument.

“Digitalizacija je postala najpopularnija reč u sprskom rečniku zato što je zvanično promovisana, a malo ko zna šta je”, ocenjeno je u diskusiji u Zrenjaninu.

Kao primer negativnih posledica nepostojanja odgovarajućeg pravnog okvira naveden je slučaj PIO fonda u Kraljevu koji je digitalizovao materijal, a određene originale uništio. Takođe, zbog nepostojanja jasnih pravila o čuvanju građe, u Obrenovcu je prilikom poplave pre par godina “uništeno sve od Geodetske uprave”.

Preporuka Društva konzervatora Srbije, kako je istaknuto, jeste da se kopije digitalnih zapisa razmenjuju sa drugim ustanovama kulture u slučaju požara, poplave ili neke druge situacije koja bi mogla da ugrozi taj sadržaj. Kao primer u tom pogledu naveden je nedavni slučaj katastrofalnog požara u Nacionalnom muzeju Brazila u Rio de Žaneiru u kojem su stradali i artefakti i digitalizovana građa, pa sada mole turiste da im dostave fotografije kako bi bar minimalno rekonstruisali šta je sve izgubljeno.

Predstavnici ustanova u gradovima u Srbiji smatraju i da bi strategija digitalizacije trebalo da pođe od principa zavičajnosti kako bi svako radio na onome što je najznačajnije u njegovoj sredini, a to lokalno kulturno nasleđe u digitalnom obliku bilo bi deo od kojeg se stvara nacionalno digitalizovano kulturno nasleđe. Jer, osim ne tako retkih primera digitalizovanja istog sadržaja (knjiga na primer) u različitim ustanovama, odnosno trošenja resursa na istu stvar, predstavnici ustanova u unutrašnjosti pitaju se zašto bi, recimo, digitalizovali “Politiku”, kada su to već uradile nacionalne ustanove.

(SEEcult.org)

*Tekst je nastao u okviru projekta Vodič kroz digitalizaciju kulture u Srbiji, koji SEEcult.org realizuje u saradnji sa Centrom za medijsko obrazovanje i kulturu, uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Srbije