Pravilnik o bližim uslovima za digitalizaciju kulturnog nasleđa

Pravni okvir digitalizacije u oblasti kulture u Srbiji dopunjen je ovih dana Pravilnikom o bližim uslovima za digitalizaciju kulturnog nasleđa, koji je doneo ministar kulture i informisanja Srbije Vladan Vukosavljević, a predviđa rok od pet godina za digitalizovanje celokupnog kulturnog nasleđa ustanova zaštite, izuzev arhiva.

Pravilnik se odnosi na bliže uslove, zadatke, poslove, standarde i procese digitalizacije kulturnog nasleđa, odnosno pokretnih i nepokretnih kulturnih dobara, nematerijalnog kulturnog nasleđa i dobara koja uživaju prethodnu zaštitu.

Pravilnikom su obuhvaćeni pojmovi digitalni zapis (tekst, fotografija, zvučni, video, vektorski ili neki drugi oblik zapisa), metapodaci, digitalni objekat, digitalizovano kulturno nasleđe, informacioni sistem, te agregator kulturnog nasleđa kao jedinstveno softversko rešenje za pretragu svih dostupnih podataka iz informacionih sistema u upotrebi u ustanovama kulture, koje bi Ministarstvo kulture, kako je navedeno, trebalo da uspostavi u roku od šest meseci, što znači do sredine aprila 2019. godine.

Prema članu 3. Pravilnika, ustanova zaštite koja vrši delatnost zaštite kulturnih dobara u procesu digitalizacije koristi informacioni sistem određene vrste kulturnog dobra, i to: muzej – Jedinstveni informacioni sistem (IMUS) kojim upravlja Istorijski muzej Srbije; zavod – Informacioni sistem nepokretnih kulturnih dobara kojim upravlja Republički zavod za zaštitu spomenika kulture; arhiv – Arhivski informacioni sistem kojim upravlja Arhiv Srbije; biblioteka – Baza digitalizovane bibliotečko-informacione građe, koja se odnosi na staru i retku knjigu, kojom upravlja Narodna biblioteka Srbije; kinoteka – Informacioni sistem filmske i audio-vizuelne građe kojim upravlja Jugoslovenska kinoteka.

Podaci o kulturnom dobru koje se nalazi van ustanova zaštite unose se u odgovarajući informacioni sistem iz stava 1. ovog člana.

Informacioni sistemi obezbeđuju prikupljanje i dostavljanje grupe podataka za vođenje registara i centralnih registara za koje su nadležne matične, odnosno centralne ustanove.

Ustanove zaštite dužne su da uspostave informacione sisteme predviđene Pravilnikom u roku od 12 meseci od njegovog stupanja na snagu, što znači do oktobra 2019. godine. Takođe, ustanove zaštite, izuzev arhiva, dužne su da digitalizuju celokupno kulturno nasleđe u roku od pet godina.

Pravilnikom je precizirano da se digitalizacija kulturnog nasleđa vrši radi njegove zaštite i dugotrajnog čuvanja digitalnih objekata, u cilju obezbeđivanja dostupnosti informacija o kulturnom nasleđu, omogućavanja razmene podataka između ustanova zaštite, stvaranja nove i dopune postojeće dokumentacije o kulturnom nasleđu, promocije i predstavljanja kulturnog nasleđa, povećanja broja korisnika, stvaranja novih sadržaja i uvođenja novih usluga.

Proces digitalizacije podrazumeva niz poslova ustanova zaštite, počev od određivanja prioriteta digitalizacije, preko izrade planova i programa digitalizacije, odabira i pripreme kulturnih dobara i prateće dokumentacije za proces digitalizacije, formiranja digitalnog zapisa, unosa digitalnog zapisa i pripadajućih metapodataka u informacioni sistem, upravljanja digitalizovanim kulturnim nasleđem, kontrole kvaliteta digitalnih objekata do čuvanja digitalizovanog kulturnog nasleđa i njegovog obezbeđivanja.

Prema Pravilniku, ustanova zaštite određuje prioritete i obim digitalizacije u skladu sa raspoloživim resursima i sledećim kriterijumima: značaj kulturnog dobra; stanje kulturnog dobra, odnosno nivo očuvanosti, osetljivost na manipulaciju, postojanost medija; učestalost i nivo korišćenja kulturnog dobra; celovitost i obrađenost zbirke, fonda; ograničenost pristupa kulturnom dobru; fizičke karakteristike kulturnog dobra (format, veličina, oblik, vrsta materijala) u vezi sa raspoloživim tehničkim i ljudskim resursima za proces digitalizacije; obezbeđivanje saglasnosti nosilaca autorskih prava; potrebe realizacije drugih planiranih aktivnosti ustanove zaštite.

Ustanova zaštite bi, u okviru godišnjeg plana i programa rada, trebalo da utvrdi plan i program digitalizacije kojim se određuju kulturna dobra i prateća dokumentacija koja će se digitalizovati i planiraju finansijska sredstva (rashodi i izdaci) neophodna za potrebe digitalizacije. Pri planiranju i realizaciji aktivnosti iz plana i programa digitalizacije, ustanove zaštite, shodno resursima kojima raspolažu, ostvaruju saradnju sa drugim ustanovama u cilju optimizacije i uštede finansijskih sredstava.

Pravilnikom je precizirano i formiranje digitalnog zapisa koje obuhvata; prevođenje kulturnog dobra sa pripadajućom dokumentacijom u digitalnu formu u skladu sa smernicama za digitalizaciju kulturnog nasleđa i unos digitalnog zapisa i pripadajućih metapodataka u informacioni sistem.

Te aktivnosti bi, kako je predviđeno, trebalo da obavljaju zaposleni u ustanovama zaštite koji obavljaju poslove u okviru delatnosti zaštite, kao i lica angažovana na poslovima digitalizacije. Broj digitalnih zapisa i pripadajućih metapodataka koji se unose u određenom periodu u informacioni sistem utvrđuje ministarstvo nadležno za poslove kulture u zavisnosti od vrste kulturnog dobra.

Pravilnik definiše i upravljanje digitalizovanim kulturnim nasleđem, precizirajući da je ustanova zaštite nadležna za upravljanje informacionim sistemom za određenu vrstu kulturnog dobra dužna i da odredi administratora informacionog sistema, kao i da odobrava pristup imenovanim administratorima. Administrator ustanove zaštite autorizuje pristup ostalim licima angažovanim u procesu digitalizacije u skladu sa poslovima koje oni obavljaju.

Ustanova zaštite nadležna za upravljanje informacionim sistemom za određenu vrstu kulturnog dobra dužna je da drugim ustanovama zaštite omogući pristup i preuzimanje podataka iz informacionog sistema kojim upravlja bez nadoknade.

Ministarstvo nadležno za poslove kulture obezbeđuje uslove za implementaciju jedinstvenog softverskog rešenja za vođenje arheološke terenske dokumentacije u cilju objedinjavanja podataka i dostupnosti informacija ustanovama zaštite i drugim državnim organima.

Ustanova zaštite dužna je i da sprovodi kontrolu kvaliteta i verifikaciju podataka unetih u informacioni sistem.

Prema Pravilniku, digitalizovano kulturno nasleđe čuva se posredstvom informacionog sistema u državnom centru za upravljanje i čuvanje podataka u skladu sa propisima kojima se uređuje elektronska uprava.

Ustanova zaštite dužna je da postupak čuvanja digitalizovanog kulturnog nasleđa uredi u skladu sa propisima kojima se uređuje informaciona bezbednost.

Pravilnikom je regulisana i dostupnost digitalizovanog kulturnog nasleđa.

Javni pristup podacima o kulturnom nasleđu koji se vode u informacionim sistemima po vrstama kulturnih dobara vrši se preko agregatora kulturnog nasleđa koji omogućava pristup digitalnom objektu preuzimanjem metapodataka iz informacionih sistema. Ustanova zaštite može omogućiti pristup podacima o digitalizovanom kulturnom nasleđu putem drugog portala, odnosno mobilne aplikacije.

Ministarstvo kulture će, kako je predviđeno, pratiti realizaciju poslova, zadataka i standarda navedenih u Pravilniku.

Pravilnik je donet na osnovu člana 62. stav 4. Zakona o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju (Službeni glasnik RS, broj 94/17).

Ministarstvo kulture donelo je u oktobru 2017. godine Pravilnik o bližim uslovima za digitalizaciju bibliotečko-informacione građe i izvora, koji je bio i prvi pravni dokument u toj oblasti. Uporedo su usvojene i Smernice za digitalizaciju kulturnog nasleđa u Srbiji kojima su određeni standardi za sve ustanove i učesnike u procesu digitalizacije, te definisana jedinstvena softverska rešenja (informacioni sistemi) za muzeje, arhive, zavode za zaštitu spomenika.

(SEEcult.org)