Trijumfalna kapija za kraj FLUizama
Galerija FLU završava letnji ciklus FLUizmi “Moment za monument” izložbom “Trijumfalna kapija” Ivana Šuletića, jednog od troje mladih autora koji su predstavili svoje razrade fenomena monumentalnosti.
Šuletićeva izložba biće otvorena od 18. do 26. avgusta, kada će biti održana promocija kataloga projekta FLUizmi, u okviru kojeg su izlagali i Marko Pejčić (Talasanje) i Sonja Gajić (Oživljavanje kolaža).
Šuletić je jedan od finalista nagrade “Dimitrije Bašičević Mangelos” za 2014. godinu, a u Galeriji FLU predstavlja rad kojim problematizuje odnos prema spomeničkoj baštini.
Odnos kulture prema spomenicima recipročan je njenom stavu spram prošlosti – ova relacija predstavlja tautološko polazište velikog broja pokušaja da se razume značaj koji sećanje na minulo zauzima u aktuelnim režimima kolektivnih i političkih samoopisa, navedeno je u tekstu “Šta je (bio) spomenik?” koji prati izložbu:
“Ako kroz načine konstruisanja istorijskih narativa stičemo uvid u artikulaciju savremenosti, postaje jasno da je današnja nestabilna, neizvesna i nemoćna pozicija kulture i društva posledica nemogućnosti da se poruke i pouke iz prošlosti odrede i izvedu u aktuelnim okolnostima. Ovo nikako ne znači da je nepovoljno to što smo napustili herojske, pobedonosne narative prošlosti koji su, utelovljeni kroz postojane skulptoralno-arhitektonske predstave, oblikovali javne prostore, iznova oživljavajući slavne istorijske epizode kao tačke oslonca zamišljenog kolektivnog identiteta. Stanje u kome danas gradimo odnose spram minulog nije mesto romantičarskog eskapizma, već prostor nelagodnog prisustva prošlosti, iskustva i sećanja sa kojima, čini se, ne uspevamo da izađemo na kraj. Kakve spomenike onda trebamo danas?
Rimski slavoluk, shvaćen kao jedna od prvih slika direktnog i posrednog prevođenja događaja u (epsku) istoriju i neupitnu memoriju, ovde je izveden kao otvorena struktura, lišena svake ornamentalne i monumentalne pretenzije, sa namerom da preispita performativni i participativni potencijal spomenika. Svedena prostorna organizacija i isticanje objektnosti nasuprot simbolično-didaktičkom kvalitetu memorijalne arhitekture ukida reprezentacijski, pasivni model recepcije i teži da aktivno uključi telo posmatrača u nagovešteni događaj koji ne zadaje unapred određenu ulogu, već refleksiju nad opaženim prepušta njegovom iskustvenom senzibilitetu. Promena sa očekivane na nefiksiranu pojavnost materijalizovane prošlosti inicira pitanje o održivosti nasleđenih glorifikujućih istorijskih narativa i, što je u vezi sa početnim pitanjem važnije, upućuje na ponovno razmatranje osnova na kojima gradimo svoju poziciju u prepletanju prošlosti i sadašnjosti. Ako je spomenik bio sigurno mesto istorijskog prisustva u vremenu, da li ga danas možemo zamisliti kao prostor delovanja u aktuelnim tokovima?”
(SEEcult.org)
