Ergonomija zemlje
Izložba "Ergonomija zemlje" Đorđa Stanojevića, osnivača i umetničkog direktora projekta “Nature & Art”, biće otvorena 3. aprila u Galeriji ULUS u Beogradu, a predstavlja radove posvećene prirodi, koji odražavaju i umetnikov negativan odnos prema korporativnom svetu i kreativnim industrijama, kao i njegovu borbu protiv stereotipa u umetnosti i kulturi.
Stanojević, kako je naveo u katalogu izložbe Stevan Vuković, ne spada među vizionarske eko umetnike koji imaju potpunu viziju spasavanja Zemlje, niti je ikada sebe predstavljao kao šamanskog izlečitelja razdora između prirode i kulture. Elementi nesigurnosti, nepredvidivosti i slučajnosti, koji su upisani u njegove radove tokom njihovog nastanka, dok su bili izlagani na otvorenom, bili bi u suprotnosti sa takvom suverenom pozicijom.
Za Stanojevića umetnost nije oruđe društvene promene, već inherentni element njegovog napora da dospe do samorazumevanja putem složenog spleta otvorenih eksperimentalnih procesa, naveo je Vuković, ocenjujući da Stanojević, kada svoje slike ostavlja dejstvu vetra, kiše i snega, zracima sunca i prašini nanetoj vetrom, sledi logiku sličnu onoj koju je Džon Kejdž objasnio rečima: “Mi se usavršavamo na taj način što nam se stvari dešavaju, a ne tako što ih mi činimo” – opisujući kako je svoje kompozicije pisao na način koji u njih uvodi zvuk iz okruženja.
U procesu
Razlika spram Kejdža, kao i Fluksus tradicije, leži u činjenici da su za Stanojevića ovo bili samo koraci u procesu stvaranja potpuno integralnog dela, naveo je Vuković, napominjući da Stanojevićeve slike nemaju prost indeksičan karakter, poput radova Fluksus umetnika, koji zastupaju okruženje koje je na njih uticalo. S druge strane, samim time što su ostvarile egzistencijalni odnos i spram umetnika, one se mogu tretirati i kao indeksi njegovih kreativnih procesa i borbe za prevazilaženje pristupa koji su oblikovani svesnim namerama.
“Stoga mi takođe moramo da se pozabavimo i prirodom umetnika, njegovim negativnim odnosom spram korporativne kulture, kreativnih i kulturnih industrija, kao i njegovom borbom protiv stereotipnih modela rada u polju umetnosti i kulture. ‘Kako da izbegnemo bavljenje umetnošću u maniru nametanja forme sadržaju za koga se pretpostavlja da je inertan i pasivan?’ – to bi, verovatno, bilo glavno pitanje u tom smislu. Da bi odgovorio na njega, Stanojević se upustio u rad sa proizvodnim procesima pretehnoloških zajednica, sa tradicionalnim tehnikama umetnosti i zanata, kao i eksperimentalnim prosedeima razvijenih u okviru savremene vizualne umetnosti, sa ciljem da istraži odnose i međusobne zavisnosti između ljudi, njihovog okružja i prirode. To ga je konačno dovelo i do toga da razvije specifičan heuristički istraživački pristup koji pretpostavlja radikalni pomak od standardnog antropocentričnog pogleda na svet, ali ne prema nekom biocentričnom, već fiziocentričnom”, naveo je Vuković.
Nebo i zemlja
Umetnost je u tom smislu viđena kao nešto što menja način na koji stvari postaju prisutne i dostupne, a ne kao puko sredstvo manipulisanja osećanjima i stimulisanja iskustava, odnosno kao forma izražavanja i kao biznis napravljen od marketinga tih učinaka. Sa druge strane, ukoliko u radu Stanojevića postoje neke restorativne namere, one se ne realizuju u formi vraćanja prirodi kao najvrednijem resursu civilizacije, već prirodi kao u sebe izrastanju živih stvari, što su stari Grci nekada zvali fizisom.
Pucanj
“U vremenima u kojima se pojmovi poput kreatinosti i inovacije, fleksibilnosti i spontanosti, koji su nekada istorijski bili vezani za umetnost, postaju sveprisutni u pogonu globalnog kapitalizma koji u dominantan društveni model inauguriše onaj koji sve pretvara u resurse, umetnici treba da se povuku i ponovo razmotre svoju društvenu ulogu. Umesto grozničavog “stvaranja” i “produkcije” novih umetničkih radova, samo da bi sistem i dalje funkcionisao i očuvao njihove pozicije u svom okrilju, oni bi mogli da počnu da shvataju šta njihovo neposredno okružje može da pruži na drugom nivou, nivou afirmacije života kao besciljne igre, bez napredovanja u stvaralačkom toku. Takođe, budući da je rečnik očuvanja sredine sada svojstven i medijiskim i državnim i korporativnim raspravama, možda bi umetnici koji se bave očuvanjem okružja mogli da počnu da se uzdržavaju od njega i da krenu da naseljavaju svoje okružje eksperimentišući bez nekog posebnog cilja”, naveo je Vuković.
Trube
Stanojević je izlagao u Beogradu i krajem decembra 2013. godine, kada je imao izložbu u Prodajnoj galeriji.
Rođen 1974. godine u Osečini, završio je studije slikarstva 1999. na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, na kojem je i doktorirao 2012. Predaje na Akademiji za umetnost i konzervaciju SPC i Fakultetu pejzažne arhitekture u Beogradu, a bavi se i teorijom umetnosti, piše kritiku i eseje.
Izlagao je samostalno i Podgorici, Pančevu, Smederevu, Novom Sadu, Osečini, Valjevu, a učestvovao je i na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu.
Izložba u Galeriji ULUS biće otvorena do 15. aprila.
*U PRILOGU: Katalog izložbe
(SEEcult.org)
