Dokle sedeti skrštenih ruku?
Nova predstava Teatra Le Studio u Beogradu “Nemam da platim i neću da platim”, čija je premijera 25. maja, nastala je prema drami Darija Foa adaptiranoj u kontekst položaja radnika u Srbiji danas, kao nastavak nastojanja trupe Kroz prozor fabrika i Le Studija da, pored razvijanja i negovanja umetničkog u pozorištu, deluju i društveno odgovorno.
I nova predstava “Nemam da platim i neću da platim”, u režiji Žan Baptista Demarinjija (Jean-Baptiste Demarigny), stvorena je kao rezultat vere u moć pozorišta da menja svest i podstiče na razmišljanje.
Delo je originalno nastalo u Italiji 70-ih godina 20. veka, kao satirična reakcija na tešku ekonomsku krizu tog vremena i loš položaj radničke klase. Trupa Kroz prozor fabrika odlučila je da predstavu izmesti iz tog konteksta i smesti radnju u Srbiju danas.
Iako je izvorno napisana kao komično delo, predstava ima i snažan element društvene kritike koji je upravo naglašen premeštenjem radnje u kontekst sa kojim gledalac u Srbiji može lakše da se poveže. Na taj način predstava ne tera samo na smeh, već i na razmišljanje.
Predstava počinje sa dva protesta - jednim u supermarketu zbog poskupljenja robe, a drugim u fabrici zbog neuspešne privatizacije.
Ti spontani događaji pokreću dva ključna pitanja u akterima drame - dve radničke srpske porodice: Da li je moguće i dalje sedeti skrštenih ruku i čekati ili se ne može više, i moramo nešto preduzeti? I jedan i drugi izbor, imaju svoje razloge za i svoje posledice.
Predstavu izdvaja i sam proces adaptiranja - postizanje autentičnosti je zahtevalo dug istraživački rad o životu i položaju radnika. U taj proces su pored glumaca, režisera i scenografa, bili uključeni i stručnjak za ljudska prava i psiholog. Međutim, ekipa Kroz prozor fabrike je otišla i korak dalje - umesto da se zadrži na čitanju tekstova, intervjua i pisanih radova, ugovorila sastanak sa radnicima iz Trudbenika i to neposredno iskustvo utkala u predstavu.
U predstavi glume: Ana Jovanović, Mirko Jokić, Stevan Stančevič, Ivana Ilić i Ivan Simić.
Autorka scenografije i videa je Sanja Maljković, koja je sa Ivanom Stepanović i rediteljem Demarinjijem i adaptirala Foov tekst.
Autor muzike je Kralj Čačka (Nenad Marić), muzičar koji često kroz svoj rad, nekad oštro kritički, a nekad sa nostalgijom, čini komentar na srpsku svakodnevnicu, provocirajući time publiku, bar na razmišljanje. Poklapanje tematika i ambicija učinilo je saradnju trupe Kroz prozor fabrika sa Kraljom Čačka prirodnim ishodom.
Predstava "Nemam da platim i neću da platim" je, prema navodima Kroz prozor fabrike, svojevrsni manifest jednog novog žanra - pozorišne gerile. Taj pristup se razlikuje od institucionalnog teatra kao što se gerila razlikuje od stacionarnog rata. Pozorišna gerila je pre svega angažovano pozorište, živo, intelektualno pokretno. Ono od svojih ograničenih finansijskih sredstava pravi prednost. Umesto sjaja kostima i scenografske prenatrpanosti nudi entuzijazam i ubedljivost svojih glumaca.
U situaciji u kojoj je pozorište postalo stvar prestiža i samim tim otuđeno od svojih gledalaca i od tematike kojom se bavi, trupa Kroz prozor fabrika ističe da nije odustala od svog sna - pozorišta u kojem se “servira” isključivo umetnost. "Upozoravamo vas: neudobno ćete sedeti, nećete imati prilike da paradirate u bundama, ali ćete doživeti nezaboravnu pozorišnu emociju. I vraćaćete se...", poručuju iz trupe Kroz prozor fabrike.
Prve reprize predstave “Nemam da platim i neću da platim” su 30. maja i 6. i 13. juna, a karte se mogu rezervisati putem imejla lestudio.kpf@gmail.com ili na broj telefona 0641871731.
Teatar Le Studio otvoren je u februaru u Venizelosovoj ulici 42, u prostoru gde je organizacija Kroz prozor fabrika održavala do tada časove glume, mjuzikla i glume na francuskom.
Le Studio je zamišljen kao pozorište za svakoga, sa predstavama koje su svima razumljive i pogodne za analizu iz sopstvenog ugla. U skladu s tim, teme su društveno-politička pitanja u Srbiji, iako je reditelj trupe Žan Baptist Demarinji (Jean Baptiste Demarigny), Francuz.
Redovan program Le Studija započet je predstavom “Jedan zarez nešto”, koja problematizuje odnos prema prošlosti kako glavnih likova, tako i njihove zemlje.
(SEEcult.org)
