Kritika (ne)izbirljivih kritičara

U Kulturnom centru Beograda se tradicionalno još od 1969. godine svakog januara organizuje izložba pod nazivom Kritičari su izabrali. Tom prilikom istoričari/ke umetnosti i likovni kritičari/ke predstavljaju samostalne ili grupne izložbe po svom izboru. Od 2001. godine dobija autorski karakter i postaje izložba dobitnika/ca nagrade za likovnu kritiku ,,Lazar Trifunović”. Dobitnik nagrade za 2013. godinu Milan Popadić se ove godine predstavio kao autor koncepta izložbe Latentna sklonost dogmatizmu, čije su autorke i autori - studentkinje i studenti istorije umetnosti.

Za razliku od do sada uobičajenih prezentacija radova nekog umetnika/ce, Popadić se odlučio da u mediju izložbe problematizuje i društveno kontekstualizuje samu istoriju umetnosti. Tako ovde budući istoričari i istoričarke umetnosti preispituju neke ustaljene, preživele stereotipe i metode struke, uvodeći pritom u igru metaforičnu figuru Velikog inkvizitora kao komentatora. Prostor je podeljen na 11 tematskih odeljaka koji korenspondiraju sa intervjuom Lazara Trifunovića, objavljenim 23. II 1983. godine u listu Student i preštampanom u katalogu.

Od tog intervjua prošlo je više od 30 godina, a tada istaknute, akutne kulturološke dileme su  vremenom postale hronične, zbog čega su u ovom projektu podvučene ironijom. Recimo, Trifunović je u pomenutom intervjuu osudio otvorenu cenzuru, koja je bila usmerena na pojedine napredne umetničke fenomene njegovog doba, poput Crnog talasa u filmu i apstraktnog slikarstva. U međuvremenu, cenzura nipošto nije nestala, već je promenila karakter (zaklanjajući se više iza ekonomske, nego političke egide) i postala mnogo perfidnija, obuhvatajući gotovo celokupnu oblast kulture u užem smislu. To se može naslutiti u onom delu izložbe gde su izložene reprodukcije kanonskih dela srpske umetnosti iz perioda bidermajera, neoklasicizma i dr, u paru sa dečjim crtežima. Tako bismo uz ovde prisutnu izjavu Velikog inkvizitora da je sva umetnost u Srbiji jednaka, mogli dodati da je sva umetnost u Srbiji jednako nebitna. Premda neke razlike ipak postoje.  Dok su  prvopomenuta dela ekskluzivno nebitna, na nedostupan način, čameći u svetoj tami muzejskih depoa, dotle je nebitnost drugopomenutih inkluzivna i svima dostupna. Pritom, rečima jedne od autorki Jelene Stepanović, kritika se utopijski utopila. Kritika je ostala razoružana pred umetnošću naizgled lišenom bilo kakve aktivne uloge u društvu; svedenom na budžetski teret koji nadležni sobom tegle i tolerišu  za svaki slučaj, zlu ne trebalo.

Nadalje, Trifunović osporava tadašnju društvenu praksu koja je od potencijalno dobrih radnika proizvodila poluinteligente, šaljući ih u više škole i na fakultete, umesto da ih podstiče da razvijaju svoje pragmatičnije talente. U današnje vreme sličnu pojavu je moguće posmatrati iz rodnog ugla. Naime, činjenica je da na Filozofskom i Filološkom fakultetu dominiraju studentkinje. S tim u vezi možemo se pitati da li je takva situacija odraz stvarnih interesovanja studentkinja i potreba društva?  Radi dobijanja mogućeg odgovora, navodimo sledeću podelu, potvrđenu empirijskim istraživanjem prosečnih shvatanja različitih domena namenjenih ženama i muškarcima u Srbiji danas:

,,mužjaci                                 žene
priroda                                    kultura
nagon                                      reči
Balkan                                    Evropa
priroda                                    tehnologija
autentičnost                            izveštačenost
superiornost                            inferiornost
emotivnost                              racionalnost
nepromenljivost, stalnost       promenljivost
ruralnost                                 urbanost
ratništvo                                 sleđenje ratnika, pomoć

Suština je u tome da je u odnosu na metafizičku matricu zapadne kulture, srpska matrica – izvrnuta. U njoj je ženskost dovedena u vezu sa kulturom, civilizacijom, kvarenjem, izveštačenošću, uništavanjem prirode, pa čak i sa razvojem tehnologije. Muškost je, s druge strane, povezana sa prirodom, autentičnošću, ruralnošću, nepromenljivošću, emocionalnošću… U krajnjoj instanci, muškost je konstruisana kao pre-moderna, a ženskost kao moderna.”¹

Kako iz priloženog proizlazi, žene su „prinuđene” da se opredeljuju za „ženska’’ zanimanja, pre zahvaljujući predrasudama okoline nego vlastitim pobudama. U aktuelnom socijalnom poretku, društveni ugled i moć leži u novcu i/ili politici, dok kultura, u najboljem slučaju, predstavlja tek kolateralnu dobit. Stoga ne čudi da je ona u celini postala potcenjen, alternativni univerzum, prepušten valjda isto tako alternativnim, neobavezujućim oblicima ljudske egzistencije, dakle ženama.

Međutim, čudi činjenica da su većinom autorke ove izložbe propustile da se osvrnu na sopstvenu situaciju. Kao primer, neka posluži eksponat koji prati rečenica Velikog inkvizitora u kojoj se tvrdi da je umetnost nedodirljiva, a koji se sastoji od reprodukcije Ženskog akta Riste Stijovića iz 1928. godine, ispod koje se nalazi kutija sa otvorima za ruke. Da li je u ovom slučaju demistifikacija i opipavanje samih sebe kao (objekta) umetnosti – umetnost po sebi, koju svojom „nedodirljivošću” korumpira kakva naknadna refleksija? Nije li tu reč o nesvesnom preuzimanju falocentrične perspektive, na osnovu koje se od umetnosti traži da ne bude „himeričan” već konkretan objekat manipulacije poput ženskog tela? Ili je ovde u pitanju ironija koja je naprosto ostala latentna?

U drugom kutku postavke, studentkinje i studenti postavljaju pitanje i daju odgovore zašto su upisali istoriju umetnosti. Jednovremeno nude i neka pitanja koja im, povodom njihovog opredeljenja, postavljaju drugi, neupućeni u materiju. S tim u vezi, nameće nam se jedna konstatacija koja se često može čuti od onih istih sagovornika/ca koji ne znaju na kom se fakultetu studira ova oblast, da li se tu slika i da li se uči o Kosovskom boju (koja pitanja su zabeležili autori/ke izložbe). Naime, pošto čuju da je neko završio ovaj smer o kome ne znaju ništa, nedvosmisleno izjavljuju kako je to baš lepo. Zaključujemo da se u izvesnom smislu ,,lepota” tu pojavljuje kao pacifikacija neznanja. Tako u sintagmi lepe umetnosti, čija doslovna i pogrešna interpretacija priziva estetiku, a ne autonomiju, lepota očito zastupa od znanja bezbolniji i time izgleda (nezainteresovanima) prihvatljiviji oblik kultivacije.

Ovo zapažanje se dalje naslanja na jedan aspekat izložbe koji nosi naslov Kontra reformacija školstva. Veliki inkvizitor poručuje da nije bitno koliko se poseduje knjiga, već koliko izdanja (iste knjige). Znanje košta, ali se neznanje češće isplati! Obrazovanje, kao i sve drugo, podleže zakonima globalnog kapitalizma. Neslobodni pojedinci zabašuruju svoju poziciju falsifikujući slobodu učenja i stvaranja pomoću slobodnog tržišta.

Nadovezujući se na spor između novog i starog M. Popadića iz kataloga, podsetimo da je pre početka moderne (nezvanično od renesanse, a zvanično od XVII veka), primat u kulturi imalo staro. Čak se i reformacija odvijala pod tim predznakom: katolička crkva je reformaciju posmatrala kao grešnu novinu dok je istovremeno Luter slično zamerao papi, zalažući se za povratak ranom hrišćanstvu i izvornosti rane crkve. U modernom slikarstvu pak, poznat je sukob takozvanih Starih i Modernih. Stari, branioci antičkog nasleđa u likonoj umetnosti, su bili u prednosti u odnosu na Nove, zastupnike njima savremenog likovnog izraza. Generalno govoreći, novo se u ranoj moderni, kao i ranije, često pojavljivalo kao epifenomen ili sporedni produkt neuspelog pokušaja održavanja koraka sa starim.  Tokom XVIII stoleća i doba revolucija, novo se postepeno počelo oslobađati  i govoriti u svoje ime. Romantizam je u tom pogledu označio prekretnicu s obzirom da su romantičari, manje ili više svesno inovirali prošlost, prispodobljavajući je sopstvenom duhu umesto obrnuto.

Ipak tek je u poslednjim decenijama XIX stoleća, u kulturi uopšte, a u umetnosti posebno, počeo antitradicionalistički i antidogmatski pohod novog kao takvog. U modernističkoj i još više avangardnoj umetnosti prošlog veka, novo je postalo apsolutni imperativ i gotovo ideološka potvrda kredibiliteta. No, pored razumljive kritičnosti spram oveštalih kulturnih obrazaca, zbog furioznog tempa promena, epoha nije stigla ili imala mogućnosti da i novo podvrgne adekvatnoj kritici. Iz tog razloga je novo takođe postalo neupitni obrazac.

Počev od okvirno sedamdesetih godina, pojavljuje se reakcija na dotadašnju neproblematizovanu prednost novog u umetnosti i kulturi, u liku postmodernizma. Filosof i estetičar Lik Feri (Luc Ferry) je postmodernizam podelio u tri varijante: postmodernizam kao vrhunac modernizma, postmodernizam kao ,,povratak” tradiciji protiv modernizma i postmodernizam kao prevazilaženje modernizma. Nas, kao i Ferija, ovde zanima druga varijanta.

,,Ne vidimo, u stvari, kako bi se naša istorijska svest, koja u poslednja dva stoleća nije prestala da jača sve do zrakastog  rasprostiranja, u vidu istoricizma, na sve aspekte savremene kulture, uskladila sa idejom prema kojoj bismo ubuduće mogli uštedeti novo”.²

Postmodernizam u obliku povratka tradiciji je, uz dovođenje u pitanje progresističke modernističke matrice, samu ideju ,,jednostranog” i jednosmernog napretka proglasio naivnom. Insistirajući na solidarnom postojanju, u isto vreme, na istom mestu, svih prethodnih stilova, epoha i sentimenata, postmodernizam je jedino novo smatrao suvišnim odnosno anahronim. Na taj način je, paradoksalno,  različitost dobijena po cenu gubitka distance sa koje bi se ista uopšte mogla pojmiti. Zapravo, postmodernizam je proskribovao zaborav, u pokušaju da ukine vreme u korist prostora.

Od tada pa do danas se ,,prepoznatljivost” postmodernog fluidnog subjekta ogleda u zametanju vlastitih tragova među ostacima prošlosti (i budućnosti). Zato nam se ne čini da je Veliki inkvizitor nekakav samotnik, već tipičan primer. On, kako vidimo, sa nehajnom kontradiktornošću zagovara: kvalitet i kvantitet ili umetnost kao duhovnu hranu i puko redizajniranje udžbenika o umetnosti umesto umetnosti; nedostižnost i pristupačnost ili nedodirljivost kad i društvenu potrebu za uključivanjem umetnosti u život svih ljudi; hijerarhiju i emancipaciju od nje ili ne valja brkati Monea sa žabokrečinom iako je sva umetnost u Srbiji jednaka itd. Zbog toga će Veliki inkvizitor biti nepobediv sve dok, iako nema više ničeg na čemu bi bazirao svoj autoritet  (prošlost je iluzorno svestrana), ne bude imao ni u ime čega da ga se odrekne (jer je budućnost oklevetana). Možda bi se u stvari jedini način da mu se doskoči sastojao u tome da se novo od strane novih generacija – inovira.

¹ Marina Blagojević (prir.), Mapiranje mizoginije u Srbiji: diskursi i prakse, AŽIN-Asocijacija za žensku inicijativu, Beograd, 2002, 305-306.
² Lik Feri, Homo aestheticus, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1994, 240.

Dušica Popović, istoričarka umetnosti