Radost života spojena s filmom

Čuveni slovenački reditelj i direktor fotografije Karpo Aćimović Godina, jedan od ključnih ličnosti jugoslovenskog crnog talasa, izjavio je na 23. Festivalu evropskog filma Palić da taj period nije značio ići glavom kroz zid, već je to bila “radost života spojena sa filmom”.

“Bez muke su nastajali ti filmovi. Bez opterećenja političkom presijom ili bilo čime, mi smo se sjajno provodili, znali smo da pričamo u metaforama. To je bio divan period”, rekao je Godina 19. jula na konferenciji za novinare na 23. FEF Palić, na kojem mu je prethodne večeri uručena nagrada “Underground Spirit” za izuzetan rad na polju nezavisnog filma i jedinstvenu autorsku poetiku izgrađenu van glavnih tokova filmske industrije.

Filmovi iz perioda crnog talasa su, s druge strane, izazivali burne reakcije.

“Kada su ih pročitali, bilo je neverovatnih objašnjenja, a 1972. godine, kada su nas razjurili, sasekli su naš novi talas. Došla je praška škola koja je radila drugačije filmove, posle je umro Tito, pa su došli ratovi. Možda će se za pedesetak godina ponovo javiti jedan takav talas”, rekao je Godina, koji je kratkim eksperimentalnim, nenarativnim filmovima, među kojima se ističu “Gratinirani mozak Pupilije Ferkeverk” (1970) i “Nedostaje mi Sonja Henie” (1971), postao jedna od ključnih ličnosti jugoslovenskog crnog talasa.

  Zdravi ljudi za razonodu

Dokumentarnim radom, oličenim u filmovima “Zdravi ljudi za razonodu” (1971) i “O ljubavnim veštinama ili film sa 14.441 kvadratom” (1972), Godina je zamalo dopao zatvora, a njegovi filmovi bili su bunkerisani.

Status koji danas uživa među poštovaocima sedme umetnosi stekao je i kao neprevaziđeni direktor fotografije u filmovima “Rani radovi” Želimira Žilinika ili “Okupaciji u 26 slika” Lordana Zafranovića.

“Bili smo mladi i ludi. Na primer, ‘Rane radove’ snimili smo za samo 18 dana, minimalna ekipa, sa malim autom. Spajali smo film sa životom. Ništa nije bilo komplikovano. Imao si ideju i nisi tražio da bude ogromna lova, ekipa, jednostavno si spajao život i ideju sa filmom”, rekao je Godina.

Uoči svečanog uručenja nagrade “Underground Spirit” na Letnjoj pozornici na Paliću, publika je imala priliku da vidi njegov kratki film “Zdravi ljudi za razonodu” (1971) o etničkim manjinama u Vojvodini za koji su muziku radila braća Vranešević.

Prema rečima Godine, osećao se prelepo, jer je “divan slučaj da se film koji je nastao u ovoj okolini pre čitavih 45 godina sada prvi put prikazuje ovdašnjoj publici”.

“Zanimalo me je da li to još ima svežine i kako će ljudi reagovati. Bio sam ugodno iznenađen da je taj film i dalje živ”, rekao je Godina, dodajući da mu se čini da se i ostali njegovi stari kratki filmovi mogu i danas gledati, što je iznenadilo i njega samog.

“Nekako mogu reći da ih vreme nije pregazilo ni u formi ni u sadržaju. I sam sam iznenađen”, rekao je Godina.

  Nedostaje mi Sonja Henie

Prema njegovim rečima, ne razmišlja o tome da li je mogao nešto drugačije da uradi.

“Kad završim film – on je završen. U sledećem delu autor može nešto da popravlja, a ne da žali za onim što je završeno. To je prirodna stepenica i treba da ideš dalje”, dodao je Godina.

Završio je i pozorišnu i filmsku režiju, a fotogafijom se bavio još od šeste godine, pa mu je, kako je rekao, bilo prirodno da, osim fotoaparatom, počne da radi i kamerom.

“Imali smo sjajan period početkom 60-ih - amaterski, na ‘osmici’. Tada smo prvi put radili po sistemu kamera–stilo (olovka) i tu se izražavali fantastično. Tako sam i upoznao Žilnika, takmičili smo se na amaterskim festivalima sa tim ‘osmicama’”, rekao je Godina, koji je prvi put radio na celovečernjem filmu upravo na Žilnikovim “Ranim radovima”.

To mu je, kako je istakao, potpuno preokrenulo život.

“Prvo, jer sam iz jedne sredine - Slovenije, dospeo ovamo, a onda su me odavde samo uzimali – Bata Čengić, Lordan Zafranović i drugi. To mi je potpuno izmenilo život i obogatilo me. Inače bih ostao u nekoj svojoj pećini”, rekao je Godina.

Prema njegovim rečima, nekim čudom ima sačuvano sve što je radio, čak i amaterske radove na “osmici”.

Ove godine su, na inicijativu Slovenačke kinoteke, i Austrijska kinoteka i Kinoteka Bolonje izrazile želju da se restauriraju njegova kapitalna četiri kratka filma, koja se prikazuju, inače, i na retrospektivi na Paliću.

“Na sreću sam još živ, pa mogu da kontrolišem restauraciju, boje, ton... Inače ima promašaja, pravljenja restaurisanih kopija koje ne odgovaraju duhu originala”, rekao je Godina, koji kao direktor fotografije potpisuje 25 igranih filmova, kratkih stotinak, a spotova oko hiljadu.

  Karpo Godina

Godina se i u intervjuu za festivalski bilten osvrnuo na višedecenijsku karijeru, a za nagradu “Underground Spirit” rekao je da je “nešto najlepše što se filmskom stvaraocu može dogoditi, pogotovo kada ode u penziju”.

“Uvek sam se trudio da pronađem neki novi jezik, odnosno novu formu koju sam unosio u film i ovu nagradu smatram sažetkom mog istraživačkog rada”, rekao je Godina, koji je, slično kao i ovogodišnji dobitnici nagrade “Aleksandar Lifka” Ulrih Zajdl i Slobodan Šijan, rekao da nikada sebe nije želeo da ograničava u bilo kom smislu, već je radio prema sopstvenom osećaju i prepuštao se instinktu.

Prema njegovim rečima, može se reći da svi filmovi koje je uradio imaju neku poruku i jedino što mu je bilo bitno jeste da uhvati duh vremena.

“U ‘Zdravim ljudima’ sam predvideo raspad Jugoslavije, dok je ‘Gratinirani mozak’ bio odraz našeg hipi pogleda na svet. Nikada nisam išao na to da budem komunikativan. Dok snimam, apsolutno ne razmišljam o publici, jer mislim da bi me to samo sputavalo, nametalo mi ograničenja, ali ipak ljudi su uvek dobro prihvatali moje filmove. Još jedna stvar koju sam sa sigurnošću znao da moj film treba da ima bila je muzika braće Vranešević. Zvučni deo filma sam prepuštao njima i iz te saradnje su uvek proizlazile sjajne stvari”, rekao je Godina.

Godina je rekao i da voli da gleda filmove koji donose nešto novo.

“Kada sam predavao na Akademiji, tu se dosta klasično i uštogljeno pristupalo filmu, što meni ne odgovara, ali postoji ekipa današnjih klinaca koji se okupljaju oko Slovenačke kinoteke i sa zadovoljstvom pratim njiov rad. Pratim nova strujanja u umetnosti jer se tu osećam kao riba u vodi”, dodao je Godina.

(SEEcult.org)