Sokurov, zvezda Festa

Ruski reditelj Aleksandar Sokurov, dobitnik nagrade Beogradski pobednik za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti na 43. Festu, dobio je 1. marta i Zlatni pečat, najveće priznanje Jugoslovenske kinoteke, u kojoj mu je priređen i omaž.

Sokurov je s direktorom Jugoslovenske kinoteke Radoslavom Zelenovićem obišao to zdanje u Uzun Mirkovoj, koje ga je oduševilo, kako je naveo u knjizi utisaka, ističući i da  je ponosan na srpske kolege.

Sokurov je rekao da nešto slično ne postoji u Rusiji, ali se ulažu napori za otvaranje filmskog muzeja u Sankt Peterburgu. Naglasio je da bi mladi u Beogradu stoga trebalo da budu zahvalni što imaju Kinoteku, ali i svesni da je ona rezultat velike borbe i zalaganja.

Sokurovu je u okviru 43. Festa priređen omažu u Jugoslovenskoj kinoteci koji obuhvata filmove “Aleksandra” (1997), “Dani pomračenja” (1988), “Japanska istorija”, “Mati i sin” (1997), “Otac i sin” (2003), “Povinovanje”, “Ruski kovčeg” (2002), te “Faust” (2011), za koji je dobio Zlatnog lava u Veneciji 2011. godine, kada je apelovao na vlade u svetu da nastave da podržavaju kulturu državnim novcem, jer ona “nije luksuz, već osnova razvoja društva”.

     Radoslav Zelenović i Aleksandar Sokurov

Sokurov je na okruglom stolu Festa rekao 28. februara da je njegov rad baziran na humanosti kod ljudi, a osvrnuo se i na odnose Srbije i Rusije, kao i na rat u Ukrajini, za koji smatra da je “stara bolest” i da su Rusi i Ukrajinci različiti narodi, a ne braća i sestre.

Rusi, prema njegovim rečima, u svima vide svoju braću i nemoguće im je objasniti da greše. To se odnosi, kako je dodao, i na rusko-srpske odnose, jer Srbi nikada nisu podržali Ruse – ni u konfliktu sa Čečenijom, Gruzijom, ni u mnogim drugim situacijama.  “To je politika, ali i činjenica. Ne treba biti u zabludi”, rekao je Sokurov i ocenio da će se situacija sa Ukrajinom završiti loše.

Sokurov je izrazio i žaljenje što su političari širom sveta dehumanizovani, ali je konstatovao i da društva biraju političare, a ne humaniste, iako bi bilo dobro da je obrnuto.

Sokurov je rekao i da je na njega bitno uticalo evropsko obrazovanje, iako jeste Rus.

"Imam evropsko obrazovanje, društvenog smera, moja mišljenja i znanja su bazirana na evropskoj kulturi, i zato mislim da svaki film mora da ima svog gledaoca i taj gledalac da se pronađe. Nas naravno uvek zanima koliko ima gledalaca, jer je to kainov pečat kinematografije, jer u savremenom životu i u istoriji kvalitet filma se meri prema broju gledalaca. Ali naravno, razumemo da kvantitet i kvalitet nisu sinonimi, čak naprotiv, jer sve što je jedinstveno je sigurno mnogo kvalitetnije od onoga što je masovno. I ja kao reditelj, koji pre svega ceni umetnost, ne mogu da se prilagođavam masovnom gledaocu. Ja sam čovek pre svega, i po definiciji ja stvaram za sebe i ljude i drugačije ne može biti“, rekao je Sokurov novinarima u Sava centru.

      Sokurov sa statuetom Beogradski pobednik, uručenom na otvaranju Festa

Sokurov trenutno radi i na jednom dokumentarnom, i na igranom filmu, a nedavno je završio film "Frankofonija", čiji je scenarista i reditelj. To je priča sa početka Drugog svetskog rata o ulasku fašista u Pariz.

"Znamo svi da je Francuska imala mnogo ratova u svojoj istoriji, ali ovako strašne situacije nije imala nikada“, rekao je Sokurov, koji je naveo i da su mu i igrana, i dokumentarna forma jako interesantne i obe voli.

"Jako su važni kriterijumi kada počinješ sa radom, ne postoji dokumentaran film kao istina niti igrani film kao takav. Ne znam nijedan istinski iskren film. Čak ni tada kada reditelj ide za svojim glumcem, ulazi za njim u spavaću sobu, ili kupatilo, ni to nije prava istina. Jer, reditelj pokazuje gledaocu šta je u ramovima, van tih ramova postoji još milion drugih činjenica koje tu nisu ušle. I zato kažem rediteljima: ’Nemoj da lažeš ljude da praviš nešto stvarno’. Za mene je najvažnije da delo koje ja stvaram ima umetničku vrednost sa svojim umetničkim zadacima. Ne želim nikog da proklinjem u tom procesu nego da shvatim zašto su takvi, umetnost nije ni tužilac niti branilac, umetnost je uvek na strani junaka, nema druge metode“, rekao je Sokurov.

      Sokurov u Jugoslovenskoj kinoteci

Put Sokurova do svetskog priznanja nije bio lak, često je osporavan od filmske kritike, a i od vlasti. Uprkos pretnjama, zabranama i nerazumevanju, Sokurov je ostao dosledan sebi i svojoj viziji, baveći se tokom karijere koja traje više od 30 godina temama istorije, moći, ljudske duše…

Dokumentovao je živote niza istorijskih ličnosti - od Hitlera i Lenjina, preko Solženjicina, Gorbačova, Šostakoviča i Tarkovskog. Adaptirao je književna dela Čehova, Dostojevskog i Šoa, ali se i bavio slučajevima običnih, nepoznatih ljudi, apstraktnim emocijama i međuljudskim odnosima.

      Sokurov na otvaranju 43. Festa u Sava centru

Rođen je u Sibiru, ali je detinjstvo proveo u stalnim selidbama zbog oca koji je bio vojno lice. Studirao je istoriju, ali ga je ljubav prema pokretnim slikama odvukla na televiziju na kojoj se zaposlio već sa 19 godina. Kao producent, radio je na mnogim emisijama i programima, a nakon diplomiranja upisao se na prestižnu filmsku akademiju VGIK u Moskvi.

Njegov rad zbunjivao je nastavnike koji ga nisu podržavali i sa kojima je čak došao u otvoreni sukob zbog čega je bio primoran da završi školu godinu dana ranije. Diplomski film “Usamljeni glas čoveka” nije smeo ni da prikaže jer je, po mišljenju vlasti, sadržao antiruske stavove. Ipak, u tim godinama stekao je podršku jedne od najvažnijih figura ruskog filma - Andreja Tarkovskog, koji je prepoznao njegov talenat i podsticao ga da ostane dosledan. Zahvaljujući njegovoj preporuci, Sokurov je pronašao posao u studiju Lenfilm, gde je nastavio da snima filmove. Njihovo prijateljstvo trajalo je do smrti Tarkovskog koja je Sokurovu teško pala, a svoje poštovanje prema slavnom reditelju iskazao je biografskim filmom “Moskovska elegija”.

Iako sovjetski cenzori nisu dozvoljavali da publika vidi njegove filmove, Sokurov je ostao istrajan i nastavio da snima čak i kada mu je zbog toga pretio zatvor. Demokratske reforme pomogle su da njegove filmove otkrije i ruska, ali i evropska publika. Gotovo deset godina nakon što je snimljen, film “Usamljeni glas čoveka” konačno je prikazan na festivalima u Lokarnu i Moskvi.

Iako je privukao pažnju kritičara i ljubitelja autorskog filma, Sokurov je pravi proboj na svetsko tržište doživeo tek 1997. godine filmom “Mati i sin” koji je premijerno prikazan na Berlinalu, kao prvi deo svojevrsne trilogije o međuljudskim odnosima i emocijama. “Otac i sin” nastavio je tu studiju, a najavljeni “Dva brata i sestra” trebalo bi da je završi.

I Zlatnim lavom nagrađeni “Faust” bio je deo tetralogije Sokurova koju je započeo fiktivnim portretima Adolfa Hitlera (Moloh, 1999), Vladimira Lenjina (Tele, 2000) i japanskog cara Hirohita (Sunce, 2005).

Sokurov se bavio i ratom u svojim filmovima u kojima se trudio da prikaže svakodnevni život i unutrašnji svet vojnika, bez glorifikovanja rata i vojnih poduhvata.

Među njima je i film “Aleksandra” - neobično ostvarenje o ratu i njegovim posledicama bez ratnih scena, čija je svetska premijera bila 2007. godine u Kanu, a u Beogradu je prikazan iste godine na otvaranju Festivala autorskog filma.

Sokurov je 31. dobitnik Zlatnog pečata Jugoslovenske kinoteke, koji je 28. februara dodeljen i američkom glumcu Džonu Sevidžu, koji je u Beogradu povodom premijere filma “Bićemo prvaci sveta” Darka Bajića.

Među stranim dobitnicima Zlatnog pečata, ustanovljenog 1995. godine povodom veka filma, našli su se proteklih decenija i Đuzepe de Santis, Jirži Mencl, Liv Ulman, Teo Angelopulos, Nikta Mihalkov, Harvi Kajtel, Andrej Končalovski, Ken Rasel, Vim Venders, Lik Beson, Šarl Aznavur, Bob Ralfelson, Rejf Fajns, Piter Bogdanovič, Žerar Depardje...

*Foto: Fest.rs

(SEEcult.org)